Olimp, planina bogova

Leto 1973. godine. Imam nepunih šest godina. Jedno julsko jutro u cik zore sedamo u godinu dana starog stojadina i krećemo u avanturu zvanu letovanje u Grčkoj. Avantura jer moji roditelji nemaju ideju gde tačno idemo a i šator koji im je deda utrapio neposredno pred polazak (deda je radio u prodavnici Sport) nikada nisu sklopili. Na pauzi negde u Makedoniji ili već u Grčkoj srećemo dve Francuskinje kojima ćale pokazuje nešto na karti Jugoslavije a one nam u znak zahvalnosti preporuče kamp Posejdon. Kamp se nalazio (moguće da je još uvek tamo, 2015. je bio aktivan) u Olimpskoj regiji, ispred gradića Platamon. 

Mojima se tu dopalo a kako nisu bili skloni promenama, nastavili smo u tom kraju da letujemo do kraja moje osnovne škole. Planina Olimp imala je vrlo važnu ulogu u toj priči. Svakodnevno smo gledali ogroman masiv čiji su vrhovi često bili pod oblacima ali i pod snegom dok smo se mi čvarili na grčkom suncu. Iza njega je zalazilo sunce, odozgo je retko dolazila kiša ali zato svako veče svežina. Nije mi tada padalo na pamet da će mi jednog dana pasti na pamet da se penjem gore. Par puta smo se popeli do gradića Litohoroa i to je bilo sve.

Mnogo godina kasnije obnovili smo letovanje u Grčkoj a zatim sam počeo i sa planinarenjem. Ipak, Grčka mi je i dalje bila vezana isključivo za more dok me je planinarenje vodilo u neke druge krajeve i to mi je bilo ok. Nisam čeznuo za Olimpom, možda i zato što više nisam letovao u njegovoj blizini. Ali 2013. godine, na putu za Peloponez, prošli smo ispod Olimpa i kada nas je dve godine kasnije ponovo tu put doveo već sam bio prilično zagrejan. Tada sam zaustavio automobil samo da bih napravio fotografiju planine koju sam objavio na Facebooku uz komentar: Jednog dana... Strpljivo sam malo više od sedam godina čekao taj dan. 

Foto iz 2015. snimljena sa autoputa oko Katerinija

Za prvi odlazak na Olimp prijavio sam se još na početku 2022. godine, fiksirao sam akciju i očekivao da bude najatraktivnija i vrhunac cele godine, što se i ostvarilo. A onda sam sledeće 2023. ponovo otišao, istog četvrtog vikenda u septembru. Vikend je bio isti, vreme je ponovo bilo idealno ali je program bio drugačiji. Išao sam nekim drugim stazama, popeo neke vrhove koje nisam prvi put, spavao u drugom domu i u drugom letovalištu. Prvu akciju su vodili Jarić i Šole, drugu Đera i Piperski. Odlične i poznate ekipe sa kojima često idem zajedno. 

O planini

Olimp je najviša planina u Grčkoj i druga po visini na Balkanskom poluostrvu. Najviši vrh Mitikas visok je 2.918 metara. Odmah pored njega nalazi se vrh Stefani koji je nepunih deset metara niži (2.909m) ali je teži za penjanje. Ova dva vrha čine stenu koja je suvi centar planine i dominira bilo da je gledate iz blizine ili dole sa mora. Po legendi bogovi sede na Mitikasu, svi osim vrhovnog boga Zevsa čiji se tron nalazi na Stefaniju. Ako pogledate greben Mitikasa, zaista možete da prepoznate kamene formacije koje liče na prestole.

 

Mitikas, pravac sa Skale

Mitikas i Stefani ipak nisu dva najviša vrha na Olimpu već prvi i treći (makaze što bi rekli u prefernasu, i to adutske). Između njih se po visini umetnuo obližnji Skolio sa 2.911 metara. Skolio nije toliko atraktivan i težak za penjanje (*) ali je pogled sa njega na pomenuti dvojac i ceo taj centralni deo planine izuzetan. Tu je još i Skala, vrh sumnjivog identiteta pošto ako idete na Mitikas bukvalno morate preći preko njega i onda više liči na prevoj nego na vrh. Ali onda pogledate sa Skolija i Skala izgleda sasvim kao vrh, nema Dileme. Ova četiri vrha su mainstream svih akcija na Olimp a pored toga upadaju u prvih 10 vrhova Balkanskog poluostrva. Ispevši se na Stefani prošle godine, isčekirao sam svih deset...

Stefani

Sa Olimpa ka moru silaze dva grebena, severni i južni ili ako gledate od mora na planinu, levi i desni. Levi (južni) dosta dugo zadržava pristojnu visinu dok desni postepeno pada i pogodan je za uspon. Njime ide pravac od Gorcije. Pravac od Prionija, koji koristi većina planinara, ide sredinom, između ova dva grebena. Oba polazišta su na skoro istoj nadmorskoj visini, oko 1.100 metara, vrhovi su takođe na skoro istoj visini tako da i od Prionija do Mitikasa i od Gorcije do Stefanija ili Mitikasa imate čistih 1.800m uspona plus što se ponegde malo spustite pa to morate da nadoknadite. Planinarski domovi su na oba pravca i na vama je da napravite plan uspona.

Da bi ste stigli do polaznih tačaka, idete kolima ili autobusom dobro uhodanim putem preko Evzonija, pored Soluna, ka Atini. Kada krenu da se ređaju milestones srpskog turizma, prođete pored prva dva, Paralije i Olimpik Biča, i pre trećeg - Leptokarije skrenete desno. Nepunih 5 km lagane vožnje treba vam do Litohora a onda kreće pravi planinski put. Na kraju puta je lepo uređeni parking Prioni sa restoranom, toaletom, česmom i što je najvažnije velikim asfaltiranim prostorom gde možete ostaviti kola dan a najčešće dva, pošto se retko ko popenje i siđe u istom danu.

Pre nego što stignete do Prionija imate skretanje na desno, na parking Gorcija (Gkortsia se piše na grčko-latiničnom, valjda sam pogodio kako se izgovara...). Taj parking nema ništa od sadržaja Prionija ali kola možete ostaviti, opet najčešće na dva dana.

 

Od Prionija - 2022

Stižemo rano ujutru i odmah imamo 1000m uspona, doduše autobusom. Kada stignemo do Prionija, bićemo već na nekih 1100m visine ali nemamo taj osećaj jer je sve oko nas dosta više osim uskog pravca iz kog smo došli. Samo nas jutarnja hladnoća podseća da smo visoko iznad mora. Izlazimo iz autobusa, osvežavamo se na česmi i spremamo za polazak. Toga dana Prioni biće najviša tačka do koje stižemo jer ne idemo uzbrdo već se spuštamo nazad do Litohora klisurom reke Enipeje. Nije čisto spuštanje, biće i delova gde ćemo se penjati i na kraju skupiti čitavih 400m uspona.

Krećemo, silazimo sa asfalta i spuštamo se do same reke. Uređena i više nego jasna staza naizmenično će se približavati reci i bežati od nje i prelaziti je nekoliko puta drvenim mostovima. Vrlo brzo stižemo do manastira Agios Dionisos. Manastir potiče iz 1542. godine. Nalazi se na skrivenom i nepristupačnom mestu i izgrađen je u formi tvrđave tako da je vekovima predstavljao utočište lokalnim stanovnicima a posebno borcima protiv Turaka i kasnije protiv Nemaca. Nedaleko od manasitra je i pećina Svetog Dionisosa, više kao usek u steni u kome su izgradili malu kapelu.

Hodanje kroz klisuru Enipeje jednog trenutka postaje malo smorno ali pred kraj ćemo biti nagrađeni izuzetnim pogledom na more. Videćemo i par vodopada mada je jasno da količina vode u septembru ne može da bude impozantna. 

 

Pogled na Litohoro, dalje na more, Halkidiki u daljini

Ispred Litohora svraćamo u prostranu baštu restorana na pivo. Potom silazimo do gradića gde nas čeka autobus koji nas vozi do Leptokarije. Smeštamo se u sobe i idemo na plažu. Ujutru ustajemo rano i ponovo smo u Prioniju, samo što ovoga puta idemo uzbrdo...

Prvi cilj nam je dom Spilios Agapitos, poznatiji kao dom A. Nalazi na 2.100m, što znači da je potrebno popeti čitavih hiljadu metara a na tom putu skoro ništa značajnije se ne događa. Osim što četinarska šuma jednog trenutka zameni listopadnu. Penjete se serpentinama i u sebi pevušite ili premotavate događaje sa posla od prethodne nedelje, zavisi koliko sreće imate. Staza vremenom postaje sve teža, sve više kamenja a manje zemlje pod nogama. Vremenom ipak počinje da se otvara, da povremeno izlazi iz šume, i mi vidimo oba grebena oko nas i prestole bogova koje tog trenutka još uvek ne prepoznajem. Posle nekih tri sata stižemo do doma.

Tu pravimo veću pauzu, čaj ili šta već i što je važnije ostavljamo deo stvari (vreće, preobuku...). Plan je da se u dom vratimo na prenoćište pošto popenjemo neke vrhove. Delimo se u dve grupe. Jedna će ići na Mitikas preko Skale dok će druga imate teži zadatak, prvo će popeti Stefani, onda Mitikas kuloarom prema Stefaniju i sići preko Skale do doma, gde ćemo se grupe ponovo sastati.

Krenuo sam sa drugom grupom ka Stefaniju. Razmišljao sam i pre polaska koju grupu da odaberem. Znao sam da mogu i težu varijantu da izguram ali ne i na koji način, plus koliko je pametno da penjem Stefani i Mitikas posle 1800m uspona. Ali krenuo sam, više po nekoj navici da ne odustajem lako. Ubrzo posle doma osetio sam solidan umor. I tu negde konačno vijuge počinju ispravno da mi rade. Ok, umoran si, nije ti prvi put, izdržaćeš nekako ali treba li ti to? Na Olimpu si, nisi na Beljanici, treba li odlazak na Olimp da pretvoriš u odmeravanje snaga sa sobom? Hoćeš li bar malo da uživaš sada kada si konačno tu? Nećeš popeti Stefani, pa dobro, eto razloga da ponovo dođeš. Prosta promena u načinu pogleda na stvari i odmah sam doneo odluku. Mahnuo sam Šoletu i društvu kada su sa glavne staz skrenuli desno, napravio kratku pauzu i krenuo uz sipar (slika).

Mesto gde su skrenuli je valjda jedina raskrsnica od doma do vrha. Ispod jednog uzvišenja, odvajaju se već pomenuta staza desno koja će proći ispod Mitikasa i Stefanija i staza levo koja ide ka vrhu Agios Antonios i još nekim vrhovima na južnoj strani planine. Do Skale ima nekih 300m uspona siparom. Solidan uspon ali ništa ekstremno. Nisam znao da je Skala u pitanju dok nisam stigao gore. Dobro sam se odmorio dok sam čekao Jarića sa prvom grupom i ostatak dana je bio zaista pravo uživanje. Možda i najbolja odluka koju sam doneo na planinarenju.

Od Skale do Mitikasa je samo stena, štapove možete da ostavite. Prvo se spuštate, zatim malo ravnog dela i onda kreće penjanje. Uspon do vrha podeljen je jasno na dva dela. Prvi je prilično nezgodan je jer je stena glatka, nemate gde nogu da stavite. Prosto vapi za sajlom ali Grci su iz nekog razloga prilično škrti na sajlama. Prvi deo ima lepši pogled, levo i desno od vas su dva grebena na čijem vrhu kao da su izvajani prestoli bogova. Prelaz na drugi deo u prvom trenutku deluje jako ekstremno ali onda vidite da nije baš tako. Obezbeđen je jednom od gore retkih sajli. Drugi deo se lakše savlada i eto vas na Mitikasu, krovu sveta Starih Grka. Biti gore je zaista jedinstven doživljaj, kako zbog mesta na kome se nalazite tako i zbog fenomenalnog pogleda odozgo na okolinu, naravno pre svega na more i obalu. Nisam sreo Afroditu ali sam se bogovski osećao.

 

Mitikas

Vraćamo se na Skalu, veći deo grupe nastavlja da se spušta a nas nekoliko odlazi do Skolija, već pomenutog drugog po visini vrha Olimpa. Šteta je zaista to ne uraditi, nije daleko i uspona nema mnogo a pogled je potpuno drugačiji. Osim dvojca Mitikas - Stefani, vidi se odlično Plato muza sa suprotne strane Stefanija, visoravan o kojoj će biti reči u sledećem delu, a vidi se i zapadni deo planine. I kao što sam rekao, odatle Skala dobija sve odlike planinskog vrha. 

 

Pogled sa Skolija na Stefani (levo) i Mitikas (desno). Skroz levo Plato muza između vrhova Velika Tumba i Prorok Ilija

Vraćamo se i prolazimo ispod Skale. Silazak u dom je dugotrajan i prilično smoran. Sve smo već videli, dan je skoro na izmaku i samo treba zadržati koncentraciju da se ne napravi pogrešan korak. Dom A se sastoji od glavnog i par pomoćnih objekata. Smeštaj je solidan, sobe nisu prevelike i kreveti su odvojeni. Hrana je bila više nego ukusna. Pogled od doma stiže do mora a vidi se i Atos, negde na kraju Halkididija. Ujutru silazimo do Prionija, bus nas vozi ponovo do Leptokarije, kupamo se i uživamo na plaži a onda krećemo kući...

 

Pogled ujutru ispred doma ka moru

 

Od Gorcije - 2023

Nisam puno razmišljao da li da se prijavim za Olimp i naredne godine. Plan akcije bio je kao da sam ga naručio, skoro potpuno komplementaran prošlogodišnjem. Ide se sa parkinga Gorcija, što znači desnim grebenom, izlazi na Plato muza koji sam samo video iz daljine, spava se u drugom domu Giosos Apostolidis na čitavih 2700m visine, penje se Stefani (što je bilo ključno), penju se još neki vrhovi, visoki ali iz doma lako dostupni. Sledeći dan penje se Mitikas sa strane ka Stefaniju i tek je najviši vrh Grčke zajedničko mesto sa prošlogodišnjom akcijom. Onda se ponavlja silazak preko Skale i Doma A do Prionija. Čak je i drugo mesto na obali gde ćemo se kupati i prenoćiti, Nei Pori ovoga puta.

Uspon prvog dana bio je preko 2000m. Krenuli smo direktno iz autobusa ali vožnja je bila više nego udobna tako da nisam imao problema sa umorom. Prvi deo vodi kroz šumu i prilično je smoran, okolina nije puno inspirativna. Monotoniju malo razbija susret sa karavanom mula koje nose potrebne namirnice do doma. Brže su od nas pa ih propuštamo a onda pazimo na mine koje ostavljaju iz sebe.

Kod doma Petrostruga završava se onaj najdosadniji deo treka. Još malo ćemo ići kroz već prilično proređenu šumu i vrlo brzo izaći na greben. Onda će se pogled otvoriti na sve strane. Već od Petrostruge imamo pogled ka moru ali ne vidimo ga jer su ga oblaci prekrili. Za razliku od njih dole, mi imamo sunačno, skoro idealno vreme.

Trek bukvalno prelazi preko vrha Skourta. Ima preko 2.400m visine ali ga verovatno niko ne uzima za ozbiljno, svi idu dalje. Od njega pa do kraja gledamo ispred sebe vrhove Olimpa. Tek tu sam ukapirao da je Stefani ona stena u obliku školjke kada se posmatra sa severoistočne strane, sa autoputa između ostalog. 

 

Greben od Skourte, Stefani je stena levo od pravca grebena

Izlazimo na Plato muza, prelepu visoravan još lepšeg imena na nekih 2600-2700m visine. Dva planinarska doma su smeštena na njoj. Manji Hristos Kakalos leži na samoj ivici visoravni i gleda ka stazi kojom sam išao prethodne godine. Naš cilj je drugi dom Giosos Apostolidis ili Dom C. Manji je od Doma A ali sasvim udoban da u njemu provedete jednu noć. Smeštamo se u sobe, uzimamo čaj ili kafu, izlazimo na terasu i uživamo u pogledu. Neko je malo i prilegao u krevet, tek dobro smo se odmorili pre uspona na Stefani.

Vrh Stefani nije nešto sa čim se treba zezati. Gledao sam neke snimke koji jezivo izgledaju, uživo nije baš toliko strašno. Dve nedelje ranije bio sam na Triglavu koji je naporniji za penjanje ali je i odlično obezbeđen. Ne držite me za reč ali koliko se sećam ni jedne sajle na Stefaniju nismo videli. Promašili smo glavni kuloar kada smo se peli, iako su nas upozorili na to, ali smo ga uboli u silasku. Najveći problem je prelazak grebena pred sam vrh. Da ovi napred u grupi, veštiji od mene, nisu zategli uže, ne verujem da bih uspeo da pređem poslednju stenu pred vrh. Ako je lepo vreme, kao što smo ga mi imali, i ako sve protekne bez problema, onda neko stekne utisak da i nije teško stići gore. Sve je naravno individualno. Meni Stefani nije najteži vrh koji sam popeo ali moguće da je najopasniji. 

Dom Apostolidis nalazi se između vrhova Megali Toumba i Prophet Ilias, Velika Tumba i Prorok Ilija. Do oba se stiže laganom šetnjom. Malo dalje je Mikri Toumba ili Mala Tumba. Osećao sam neverovatnu energiju tog dana pa sam obišao obe Tumbe a onda se sa celom grupom popeo i na Iliju. Skrasio sam se tek kada je palo veče...

 

Pogled sa Velike Tumbe na dom i iza njega vrh Prorok Ilija

Ujutru smo rano krenuli na Mitikas, istom stazom kao za Stefani. Isto smo skrenuli desno sa nje kao prethodnog dana, samo nešto kasnije. Onda samo uzbrdo, uglavnom i rukama i nogama. Ovaj pravac bi trebalo da je teži od onog sa Skale ali ja nisam stekao takav utisak. Za razliku od Stefanija, na koji se otprilike trećina grupe ispela, na Mitikas smo svi izašli. Ponovo sam tu među bogovima s tim da im ovoga puta nosim poruku od Zevsa. Afroditu opet nisam video...

 

Ekipa na Mitikasu

Odatle će sve biti repriza prethodne godine. Sa Mitikasa do Skale, onda na Skolio, silazak do Doma A, malo duži odmor i onda silazak do Prionija. Popodne smo već bili na plaži u Nei Poriju. Iz njega se ne vide vrhovi Olimpa kao iz Leptokarija ali nije ni važno, utisci su vrlo jaki i jednim delom smo i dalje gore dok uživamo u toplom Egejskom moru. 

Boravak u Nei Poriju iskoristio sam da odem do picerije Vergina o kojoj sam već pisao ovde. Ostala nam je u sećanju sa letovanja 1995. i 2003. godine. Svratili smo 2013. u povratku sa Peloponeza i tada sam pisao o njoj i obećao na kraju: Mi ćemo sigurno ponovo svratiti, makar i za deset godina. Igrom slučaja, bilo je tačno tih deset godina. Nije to više samo picerija već luksuzni restoran koji uopšte ne liči na onaj iz 1995. godine. Stari gazda je još uvek tu negde mada je posao prepustio sinovima...

Na kraju...

Olimp je svakako jedna od najlepših i najatraktivnijih planina na kojoj sam bio. I veoma poznata i popularna, nisu sve lepe i atraktivne planine toliko poznate. Uređena sa merom, ne baš obezbeđena ali na kraju ne morate ići na stenu. Preporučio bih je svakom ko se malo ozbiljnije bavi planinarenjem. Ako ništa drugo, da vidite Egejsko more iz jedne druge perspektive.

Tokom uspona na Mitikas

On međutim ima još jednu dobru stranu. U dve fenomenalne akcije pokazao mi je sve najbolje što ima i pustio me, oslobodio me da idem na druge planine. Nemam želju da ponovo idem gore, nemam osećaj da je ostalo nešto što sledeći put moram da vidim ili popenjem. To mi je bilo jasno još dok sam silazio u Prioni (drugi put...). Ni sa jedne druge ozbiljne planine nisam istovremeno poneo ta dva utiska, da je bilo mnogo dobro i da nema potrebe više da idem. Što je najbolje, nisu oprečni.

Najveći problem sa Olimpom je što imate puno praznog hoda. U prvih hiljadu metara uspona skoro ništa se ne dešava, ništa zbog čega biste zapucali iz Beograda do dole. Ono pravo počinje tek pri vrhu. Nije tako na Alpima ili Visokim Tatrama, tamo vredi otići i da samo malo izađete iz kola i prošetate oko njih. Ne znam koliko je iz teksta jasno ali drugi dan, druge godine, od kada smo krenuli sa Skolija sve se svelo na fizikalisanje. Biće jasnije iz fotografija - uopšte ih nema od tog dana. Dobro je da postoje planine gde uvek želite da ponovo odete ali dobro je da postoje i one gde možete da stavite tačku. Jer ima još puno planina na kojima niste bili, godina je kratka a i život nije nešto mnogo dugačak...

Fotografije su podeljene u tri albuma. U prvom su iz 2022. godine. U drugom su fotografije iz 2023. snimljene mobilnim telefonom tokom pešačenja od Gorcije do Platoa muza. Zatim sam prešao na fotoaparat kada smo krenuli na Stefani i snimao taj deo koji nisam video prethodne godine. Drugog dana 2023. nisam mnogo ni fotografisao, imao sam dovoljno dobre fotke od prethodne godine a ambijent je bio skoro isti, druga polovina septembra.

 

Fotografije:

Olimp, planina bogova (2022)

Olimp '23, od Gorcije do Platoa muza

Olimp '23, Plato muza i Stefani

(*) Skolio jeste neuporedivo lakši za penjanje od Mitikasa i Stefanija ali sa strane sa koje ga svi mi obični smrtnici penjemo. Sa suprotne strane je međutim potpuno odsečen i verovatno dostupan samo alpinistima.

 

10 razloga protiv izgradnje staklenog vidikovca na Kablaru

1. Ovčarsko-kablarska klisura a posebno Kablar sa svojim stenama jedno je od najlepših mesta u Srbiji. Srbija ma koliko lepa bila nije preterano bogata prirodnim lepotama. Nemamo taj luksuz da ih tek tako uništavamo. Izgradnja planiranog vidikovca potpuno će promeniti izgled i nepovratno devastirati vrh Kablara.

2. Vidikovac gore već postoji i to prirodni. Ljudi inače odlaze u prirodu da se dive prirodnim lepotama, ne onome što su ljudi na nju nakalemili. Planirani vidikovac neće ništa značajno novo doneti, ono najlepše što će se sa njega videti, vidi se i sada. Sasvim drugo je kada ga nameste iznad vertikalne stene, kanjona neke reke, fjorda i sl.

3. Mesto planirano za izgradnju vidikovca nije građevinsko zemljište. Zakon ne dozvoljava izgradnju.

4. Mesto planirano za izgradnju vidikovca proglašeno je za zaštićeno prirodno dobro - predeo izuzetnih odlika, zajedno sa celom Ovčarsko-kablarskom klisurom. Zakon ne dozvoljava izgradnju.

5. Stručnjaci kažu da krečnjačka stena nije pogodna za bušenje jer nije dovoljno čvrsta. Probna bušenja nisu izvršena i izgradnja je vrlo rizična. Odvaljivanje velikih komada stena moglo bi imati žestoke posledice.

6. Od pojave korone ljudi mnogo više šetaju po prirodi i planinare. Kablar je posebno dobro posećen. Dolaze kolima do ispod vrha ali sve više njih se penje od Ovčar Banje. Tih 600m uspona uz malo treninga nije nesavladivo. Vrh planine ne treba da bude dostupan vozilima, bar malo treba do njega ispešačiti i osećaj je mnogo bolji. Restoran je ok ali kao polazna i završna tačka. Plus što automobili narušavaju tišinu koja je sastavni deo ambijenta.

7. Stanovnici Kablara neće imati neke veće koristi od vidikovca. Posetioci će da dođu, popiju kafu, naprave nekoliko selfija i nastave put ka moru ili sa mora. Niko neće ostati da prespava da bi sutradan opet otišao na vidikovac. Možda uvale neku teglu meda ili flašu rakije, ako ih puste da postave tezgu. Kablar je mala planina, nije pogodna za masovni turizam.

8. Ovčar Banja i okolni gradovi neće imati nikakve koristi od vidikovca. Mnogo više će imati ako srede banju, očiste izvor termalne vode, uvedu redovne autobuske linije...

9. Čak ni izvođači, investitori ili ko već stoji iza celog projekta neće imati mnogo koristi spram uloženog novca. Put do gore, restoran, agresivna reklama i bez tog vidikovca doneće neki novac. Vrlo je problematično da li će taj stakleni vidikovac baš toliko povećati posetu koliko će u njega biti uloženo. Što kod mene stvara sumnju da je poenta u samoj izgradnji, da dalje nije bitno. Pogubno bi bilo da se objekat napravi i posle par godina zamre i prepusti se propadanju. Onda više nikakvog pogleda odozgo ne bi bilo i Kablar bi bio uništen za sva vremena.

10. Pre 10-15 godina nije bilo ovih tema, Kablara, Jadra, Rakite... Stavljanje reka u cevi, izgradnja staklenih vidikovaca, kome je to padalo na pamet? Nekom ipak jeste, nije to preko noći nastalo. Dok smo mi mislili da smo u prirodi daleko od sveta politike, novca, lopovluka, neko je već pravio planove kako da posle urbane pređe na čerupanje prirodne sredine. Tako i sad, dok se mi bavimo Kablarom neko već nišani Ovčar, Rtanj, Trem... Ne brani se ovde samo Kablar, brani se sve ono na šta sutra mogu da stave šapu.

Julijski Alpi: Triglav i nekoliko manjih vrhova

Potpuno opčinjen vratio sam se sa svog prvog planinarenja po Julijskim Alpima i jedino što sam želeo bilo je da ponovo odem tamo. Sređivao sam fotografije i trekove, gledao mape i pisao blog, ono što inače radim kada se vratim. Proučavao sam Julijske Alpe, gledao gde sam bio ali mnogo više gde nisam i gde bi bilo dobro otići. Uvek pravim nove planove ali valjda nikada nisam toliko razmišljao o ponovnom odlasku. Možda zato što sam znao da je izvodljivo jer je Jelenak iz Pančeva uskoro organizovao akciju. Da smo bili na Triglavu, da nas kiša nije omela, ne bi imalo smisla ići ponovo. Ovako je i te kako imalo smisla. Oklevao sam malo, nikada se nisam toliko brzo vratio na neku planinu, čak ni na one mnogo bliže. Onda sam se čuo sa Đerom pa sa Piperskim, potvrdili su mi da ima jedno slobodno mesto i eto...

Pomalo apsurdno ali mnogo više sam se radovao ponovnom nego prvom odlasku. Možda zato što sam znao gde idem, možda i zato što je prognoza bila idealna za sva četiri dana. Prethodni put kiša nam je skoro otkazala akciju i do kraja nas držala u neizvesnosti. Krenuli smo u četvrtak 7. septembra oko 10h iz Beograda, iz Pančeva nešto ranije. Dnevna vožnja do Mihovog doma gde stižemo kasno popodne i gde ćemo provesti sledeće dve noći. Dom se nalazi negde između Kranjske Gore i Vršiča. Ima vrlo lep pogled (na greben Škrlatice) i ima lepo dvorište ali to je slučaj sa skoro svim planinarskim domovima tamo.

 

Šetnja oko Vršiča

Prvog dana grupa je išla na Prisojnik, istim putem kao mi mesec dana ranije, i naravno da nisam želeo da im se pridružim. Triglav jeste bio glavni adut da krenem ponovo u Sloveniju ali tek malo slabiji bio je taj prvi dan koji sam dobio sebi na volju, da ga isplaniram i iskoristim kako želim. Vrlo retko mi se to dešava, obično jurim da popenjem svaki vrh koji je u ponudi. Ideja je bilo puno, pravio sam planove i za lepo i za loše vreme, ako grupa pođe suviše rano ujutru, ako ipak nađem negde da gledam polufinale SP... Proučavao sam i red vožnje autobusa koji preko Vršiča ide za Bovec tako da je malo nedostajalo da kao onaj magarac između dva plasta sena ostanem na Vršiču gledajući i levo i desno. Na kraju sam odabrao vrh Slemenova špica kao glavni cilj, videćete kasnije i zašto.

Ispratio sam grupu do table za feratu i nastavio putem do Poštarevog doma. Neposredno iznad njega ima lep vidikovac ali sve šta se sa njega vidi već sam video i zato žurim dalje.

 

Poštarev dom, iza njega Mala Mojstrovka

Vraćam se na put i hvatam istu onu stazu koja vodi na Malu Mojstrovku. Dolazim na prevoj Vratca, saznao sam u međuvremenu kako se zove, na kome imate putokaze za Malu Mojstrovku levo i Slemenovu špicu pravo. Nigde ne piše da i desno ima staza i da vodi do vrha odmah iznad prevoja. Staza nije markirana ali je vrlo jasna i samo treba da uočite njen početak, malo sakriven žbunjem. Dalje je bez problema pratite do vrha. Nema potrebe za sajlama i klinovima ali nije ni sasvim laka, morate biti oprezni. Posle 150m uspona stižem na vrh Prednje Robičje.

 

Vrh Prednje Robičje, iza Mojstrovka

Pošto je u produžetku grebena vrh Zadnje Robičje, pretpostavljam da se ceo greben zove Robičje. Pruža se istim pravcem kao greben Mojstrovka od koga ga deli pomenuti prevoj Vratca. Vrh je obeležen piramidom od kamenja u koji je pobodena suva grana. Ima i knjiga u koju sam se upisao. Odličan je pogled na Mojstrovku. Na Google Earth deluje da može lagano da se prošeta do suprotnog kraja grebena ali uživo je to mnogo drugačije pa sam odmah odustao.

Vratio sam se na Vratcu i nastavio stazom ka Slemenovoj špici. Ova staza (slika desno) je najpitomija kojom sam prošao ove godine na Julijskim Alpima. Neki bi rekli i najlepša. Uglavnom je ravna, laka za hodanje i vodi kroz retku četinarsku šumu, često otvorenu prema okolnim vrhovima. Čak ni poslednji deo, izlazak na vrh, nije ni malo zahtevan.

Slemenova špica visoka je za Alpe skromnih 1.911m ali zauzima izuzetan položaj iznad doline Tamar. Dolina je u svom gornjem delu zatvorena sa jedne strane grebenom Mojstrovka a sa druge grebenom Ponca. Isturen položaj vrha omogućava vam pogled na oba grebena a pored toga i na dolinu ispod vas, Planicu na početku doline, mesto Rateče iza Planice, dva visoka vrha u Austriji - Dobratsch i drugi koji nisam identifikovao... Ono zbog čega sam najviše došao, to je veličanstena slika Jaloveca koji se uzdiše na samom vrhu doline, spajajući dva pomenuta grebena. Već sam pisao da smo ga popeli a da ga nismo pošteno videli izdaleka. Zato sam ga sada fotografisao odakle god bih ga video. Slemenova špica kao da je napravljena da se sa nje gleda Jalovec.

 

Jalovec sa Slemenove špice (zoom)

Sve ovo čini Slemenovu špicu prilično posećenim vrhom. Idealan ako ne možete ili nećete na neke više i ekstremnije ili ako hoćete samo da uživate bez izlaska iz zone komfora. A i takvih planinara i turista tamo ima sasvim dovoljno.

Do prevoja Vratca vraćam se stazom ispod Mojstrovke, što ne morate da radite, možete istim putem nazad. Malo imam penjanja po siparu ali ništa strašno. Spuštam se na Vršič i idem na pivo do Tičarjevog doma. Sedim na terasi dok sunce prijatno greje. Vršič je pun automobila i motocikala, biciklista i planinara. Registracije iz svih okolnih zemalja. Lepo mi je a istovremeno me neka muka hvata, shvatam da je na Vršiču i u drugim sličnim mestima Slovenije ovako bilo i proteklih trideset godina, neko je živeo dok smo mi urlali i tukli se kim smo stigli. Uređena zemlja i uređeni nacionalni park sa jasno i logično definisanim pravilima, ne pada im na pamet da grade staklene vidikovce na najlepšim vrhovima.

Kada mi bude dosta lenčarenja, krećem nazad ka Mihovom domu. Staza u početku prilično koketira sa asfaltnim putem, beži od njega pa mu prilazi, neko vreme idu zajedno, da bi se u drugom delu odvojila i išla kroz šumu. Usput obilazim Rusku kapelu i vojničko groblje. 

Put preko Vršiča gradili su ruski vojni zarobljenici u prvom svetskom ratu. U ratovima često treba obaviti neke teške a bitno poslove, u ovom slučaju povezati doline Save i Soče, i zarobljenici uvek dobro dođu. Snežna lavina koja je naišla 8. marta 1916. pobila je veliki broj zarobljenika i nekoliko stražara. Osim njih, tokom gradnje puta stradalo je ili umrlo još puno zarobljenika pa su njihovi drugovi podigli kapelu njima u čast. Pored kapele je grobnica sa piramidom iznad nje. Za kapelu sam znao ali ne i za groblje stradalih u lavini koje se takođe nalazi pored puta ali znatno bliže Vršiču. Ograđeno je drvenim balvanima, tek nekoliko grobova se prepoznaje, polako se gubi kao i sećanje na davno preminule vojnike...

Triglav

Sajt hribi.net prikazuje čak 27 različitih pravaca kojima se može stići na Triglav. Osim po težini uspona, pravci se razlikuju i po tome koliko su početne tačke dostupne. Za nas odavde, koji uglavnom idemo u većim grupama i nemamo vremena za bacanje, dolina Vrata jedan je od najčešćih izbora za start. Kroz dugačku i prilično usku dolinu, kao i kroz mnoge slične, vodi samo jedan put koji polazi iz Mojstrane. Uhvatite pravac u ovom gradiću i vozite do kraja asfalta. 

 

Aljažev dom, iznad Triglav

Zapravo pre nego što stignete do kraja zaustaviće vas zbog naplate parkinga. Mi smo stigli pre svitanja i bilo je prilično živo, automobili su pristizali jedan za drugim a jedan radnik je pomagao da se rasporede sa obe strane puta. Neposredno iza parkinga su tri planinarska doma. Prvo nailazite na Šlajmerjev dom, zatim na najstariji i najpoznatiji Aljažev dom i odmah iza njega na novi Gustlnov dom.

Odatle do Triglava vode tri pravca. Podelili smo se u dve grupe. Mogao sam da biram između Tominškovog i Bambergovog puta. Piperski je vodio prvi, Đera drugi pravac. Odabrao sam ovaj drugi, poznat i kao čez Plemenice. Treći pravac, čez Prag, ostavili smo za silazak. Čez Plemenice bi trebalo da je najteži od tri pravca, vremenska norma mu je najduža a valjda ima i najviše eksponiranih deonica. Ono što ga po meni najviše razlikuje od druga dva jeste što ne prolazite pored doma na Kredarici već vrhu Triglava prilazite sa suprotne strane. To vam uskraćuje mogućnost da u slučaju lošeg vremena ili nekog drugog razloga prekinete uspon i nastavite ga sutradan.

Zašto sam izabrao čez Plemenice? Jer sam u mogućnosti, što bi rekao onaj branilac mosta. Tri su zapravo razloga: atraktivna staza, manja gužva i pre svega idealno vreme koje smo sve vreme imali. Nebo je bilo potpuno čisto, bez ikakve šanse da padne kiša, pa ono što sam naveo kao glavnu razliku pravaca nije bilo od značaja - kad ako ne sad! Da li sam pogrešio u izboru? Do prevoja Luknja mislio sam da jesam, odatle sam znao da nisam. Nego da krenem redom...

 

Prevoj Luknja

Dolina Vrata na svom gornjem kraju potpuno je zatvorena visokim grebenima dva najviša vrha Slovenije: Triglava sa leve i Škrlatice sa desne strane. Skoro potpuno jer između ova dva grebena leži na uski prevoj Luknja preko koga možete preći i spustiti se u dolinu Trenta. Naravno, retko ko to radi, obično ko se ispenje na Luknju nastavlja ka nekom od vrhova, uglavnom ka Triglavu. Od Aljaževog doma do Luknje ima skoro 800m visinski. Jak uspon, rano jutro i posebno mali incident u kome su mi pukla oba štapa (pre svega zbog zamora materijala, trebalo je na vreme ih zameniti...) uticali su da mi ovaj deo prilično teško padne. Psihički možda i više nego fizički. Razmišljao sam koje su mi opcije ako odustanem ali na sreću nisam mnogo sebe slušao, išao sam dalje i stigao na prevoj.

Na Luknji stavljamo opremu, šlemove, pojaseve i sve ostalo i posle kraće pauze napadamo najeksponiraniji i verovatno najteži deo staze. Ovo mi više prija, guram lagano uzbrdo i polako se gube sve sumnje u izbor pravca i to da ću stići do vrha. Ali kada se završi deo osiguran sajlama i kada pređemo na obično pešačenje, počinjem ponovo da zaostajem za grupom. Stižem ih na uzvišenju gde se ovaj jak uspon završava i gde većina planinara pravi pauzu. Uspevam da ubedim Đeru da se razdvojimo, meni je njihov tempo suviše jak a nije mi problem da nastavim sam. Ne bih tako nešto predložio negde u pustoši Golije ili Stare planine ali ovde  je sve otvoreno i osim nas ima još puno planinara. Doduše uglavnom ih propuštam ali uhvatio sam svoj tempo i siguran sam da ću savladati još tih 500-600m uspona.

Sledi mnogo mirniji teren, skoro ravan na nekim deonicama. Ipak, opuštanja nema, nađe se i tu poneka sajla. Postigao sam već solidnu visinu pa imam odličan pogled na susedne vrhove. Jalovec i Mangart prepoznajem, desno od njih i nešto bliže su Prisojnik i Razor, ostale još nisam pohvatao. Ispred su dve ili tri velike stene. Jedna od njih je Triglav ali ne znam odmah koja dok me staza ne usmeri pravo ka njoj. Nisam uočio Morbegnu, vojno utvrđenje u fazi propadanja i urušavanja za koje piše da u njega ulazite na sopstvenu odgovornost. A kad sam već pomenuo odgovornost moram da naglasim da su oba pravca kojima sam prošao vrlo dobro obezbeđeni, gde god je malo kritičnije postavljeni su sajla ili klinovi. I markacija je odlična. Sve ostalo je do vas...

 

Sipar ispod stene Triglava

Stižem do stene Triglava. Moćno izgleda. Ispred ili ispod nje je dugački sipar koji treba preći. Lakše bi bilo sa štapovima ali guram i bez njih. Kada savladam sipar ulazim u stenu, u pravom smislu reči. Sledi skoro vertikalni uspon i izlazak na najviši greben, tačnije na Trigavsku škrbinu. Sada vidim i drugu stranu, dom Planiku za koji sam pogrešno mislio da je onaj na Kredarici. Vidim i kolonu planinara koja dolazi iz drugog pravca i znam da sam skoro na vrhu. Ipak nije gotovo, još nekoliko sajli treba proći... 

 

Triglav

Na vrhu ima možda i stotinu planinara. Lepo je vreme pa niko ne žuri sa silaskom. Vrh je jako karakterističan sa onim Aljaževim skloništem i toliko puta sam ga video na fotografijama da uopšte nemam osećaj da sam prvi put tu - slično kao kada sam izašao na Jezerce. Ne samo to, i ovde kao na vrhu Maja Jezerce imam onaj osećaj kao kada završite nivo u video igrici.

Mislim da me je Triglav čekao od prvog dana planinarenja. Da mi je neki glas pri svakom popetom značajnijem vrhu šaputao: ok, a Triglav? Rođen sam i odrastao u državi koja je znala svoje granice, najdužu reku i najvišu planinu. Bio je ne samo najviši vrh Jugoslavije, već i jedan od njenih simbola, svi smo napemet znali njegovih 2.864 metra. Kao što smo znali da je Ćosić najbolji košarkaš, tako smo znali da je Triglav najviša planina i to je valjda ostalo u meni. Eto, nisam baš žurio da se sretnemo, dugo već godina planinarim, rekli bi neki da sam se dugo pripremao...

Odmaramo, okrepljujemo se, fotografišemo sebe i druge, muvamo se po vrhu... Stižu polako i drugari iz druge grupe. Svraćali su u dom pa se onda zaglavili usled gužve na stazi. Onda se spuštamo do doma, do Malog Triglava grebenom a zatim pravo nizbrdo. Silazak nije jednostavan, stene su uglačane i klizave, strmo je a već ste umorni i emotivno ispražnjeni. Planinari se još uvek penju pa se razmimoilazimo na uskom prostoru. Postaje dosadno, nikad stići i to je ono što može da bude opasno.

 

Dom na Kredarici

Dom na Kredarici ili ispod Kredarice je institucija za sebe. Ogroman, pun planinara ali i muzičara jer taj vikend je bio neki festival slovenačke harmonike. Naravno, i muzičari su se popeli kao i mi, u Sloveniji su svi pomalo planinari. Sedimo na terasi dok nam vreme to dozvoli, pijemo Union, večeramo i polako privodimo dan kraju...

 

Silazak sa Triglava

Ustajemo rano i krećemo pre svitanja. Triglav je u mraku ali na nekoliko mesta vidi se svetlo lampi, neki su rešili da gore dočekaju izlazak sunca. Nas četvorica idemo pre ostataka grupe, ideja je da siđemo do doma Valentin Stanič i popenjemo dva obližnja vrha. Usput ćemo simbolično overiti i vrh Kredarica. Malo se mučimo dok u mraku ne pogodimo stazu ali markacija nas dovodi do sledećeg doma, znatno manjeg od onog u kome smo proveli noć.

Vrhovi Visoka Vrbanova špica i Begunjski vrh su oba na pola sata od doma. Idemo prvo na ovu špicu i tamo dočekujemo izlazak sunca. Prizori su zaista impresivni, neke od njih sam manje ili više uspešno zabeležio fotoaparatom. Posebno je dobar pogled na oštri vrh Rjavina u blizini. Nismo ni prvi ni jedini na vrhu. Dve žene silaze dok se mi penjemo a iza nas će stići veća grupa.

Ne želim da idem na Begunjski vrh, potpuno mi dovoljno ono što sam video. Njih trojica će nastaviti a ja sa vraćam do doma Valentin Stanič, kupujem ne baš jeftinu flašu od pola litra vode. Sedam na klupu ispred doma, sunce me greje, obasjava i Triglav na koga gledam kada se okrenem desno a onda zatvaram oči i provodim vreme u nekom prijatnom polusnu...

Idemo brzo, spuštamo se pravcem čez Prag. Grupa je ispred nas, žurimo da ih stignemo ili bar da ne zaostanemo. Puno planinara dolazi nam u susret. Silazak nije preterano zahtevan ali je jako dug. Sve vreme je oštar nagib i nemate lakih deonica tako da se posle nekog vremena umorite i fizički i psihički. Dve teže vertikale i onda mislite da ste tu ali i na samom kraju ima strm deo obezbeđen klinovima, jako puno koncentracije je potrebno.

Konačno stižemo do Triglavske Bistrice. Voda je bistra i hladna. Osvežavamo se nastavljamo putem do kola. Vreme je i dalje lepo, dolina je lepa, i šuma i vrhovi sada visoko iznad nas i planinarski domovi... Da će lepota spasiti svet ne verujem ali ja sam se otud vratio drugačiji, rekao bih bolji.

Fotografije:

Oko Vršiča (Samsung)

Triglav '23 (Samsung)

Triglav i još ponešto (Nikon)

 

Prethodni post:

Julijski Alpi: Mala Mojstrovka, Prisojnik, Jalovec

 

Trekovi:

Vršič - Prednje Robičje - Slemenova špica

Triglav čez Plemenica

Julijski Alpi: Mala Mojstrovka, Prisojnik, Jalovec

Konačno, na red su stigli i Julijski Alpi. Plan je bio prilično ambiciozan i trebalo je da od svih vrhova krenem od Triglava, što mi sa jedne strane i nije bilo pravo. Ne bih ga naravno ostavljao za kraj, pošto kraj ne postoji, ali više sam voleo da krenem od nekih nižih vrhova, da Triglav malo posmatram sa strane... Ta želja mi se igrom slučaja ispunila. Prognoza za prva dva dana bila je toliko loša da smo skratili akciju i pošli dan kasnije. Triglav je otpao ali i Prisojnik je bio sasvim dovoljan da opravda odlazak, o Jalovecu i da ne govorim. Akciju je i ovoga puta odlično vodio Jovan Jarić a odlična je bila i grupa, skupljena iz raznih gradova Srbije.

 

Pogled na Trentski Pelc sa Vršiča

Krenuli smo kasno uveče u petak 04. avgusta. Loša prognoza za Alpe proširila se na celu Sloveniju koju su zahvatile žestoke poplave i do kraja nije bilo izvesno da li ćemo ići. Na prva dva dana nismo mnogo računali ali ponedeljak i utorak su obećavali lepo vreme. Putujemo od Beograda, preko Novog Sada, kod Iloka ulazimo u Hrvatsku, dalje idemo glavnim pravcem. Kiša je i nigde ne žurimo, u Jesenicama svraćamo u prodavnice, putovanje do doma traje pomalo neshvatljivih 14 sati.

Smešteni smo u Tičarjevom domu na planinskom prevoju Vršič. Toponim Vršič i dalje vezujem za biciklizam i čuvene Trke kroz Jugoslaviju kada je bio najteži i najpoznatiji brdski cilj. Put do njega vodi iz Kranjske Gore, dobar ali ne previše širok, sa puno serpentina jer treba se popeti na 1611m. Gore je mnogo lepo jer uprkos vrhovima i njihovim vrlo strmim padinama sa istočne i zapadne strane, otvara se prostor i pogled ka jugu tako da imate osećaj širine. Vršič je odlična baza za planinarenje, na sve akcije išli smo direktno iz doma, bus nismo videli do povratka. 

 

Vršič, levo Tičarjev, desno Poštarev dom

Tičarjev dom je odmah pored puta (gornji objekat, slika desno) što znači da stvari nismo mnogo nosili. Ima mnogo lepu terasu, sve je čisto, hrana je odlična, pivo kakvo volite, svi zaposleni su bili vrlo ljubazni. Ipak, prvi mi je dom u Sloveniji i ne bih da ga ocenjujem, možda su i drugi takvi... Kada smo stigli bilo je oblačno ali bez kiše pa smo počeli da pravimo planove za neku kraću šetnju, izvor Soče ili Ruska crkva. Na žalost kiša je vrlo brzo počela pa smo ceo dan proveli u domu.

 

Mala Mojstrovka

Mala Mojstrovka (2.332m) je vrh na grebenu Mojstrovka. Greben se pruža pravcem severoistok-jugozapad, kreće od Vršiča i onda beži od njega. Mala Mojstrovka je prvi vrh na grebenu i leži tačno iznad Tičarjevog doma. Dalje se ređaju Velika Mojstrovka, Zadnja Mojstrovka i Travnik. Iako je mala, uspon nije lagan. Zapravo tamo ništa nije lagano osim da prošetate oko kola. Svaka malo duža šetnja podrazumeva jak uspon a vrlo često i veranje.

 

Mala Mojstrovka u sredini, deluje najviša, levo od nje Velika

Od doma smo krenuli asfaltom par stotina metara ka Kranjskoj Gori pre nego što smo ušli u stazu. Sa istog mesta polaze obe staze ka vrhu, levo via normale i desno via ferrata. Feratom smo se popeli a drugom stazom vratili. Pre nego što stigne do početka ferate, ta desna staza praktično obiđe Mojstrovku i prođe sa njene druge strane, iznad doline Tamar. 

 

Sa druge strane grebena

Putokaza za feratu nema, neko reče da je tabla razvaljena. Ferata nosi naziv Hanzova pot i izgrađena je 1928. godine. Nije mnogo teška, ni tehnički ni kondiciono. Lagano smo je savladali i izašli na Malu Mojstrovku. Gore kad smo stigli oblaci su se već dobro navukli tako da nismo mogli dugo da uživamo u pogledu, napravili smo nekoliko fotografija, na brzinu nešto pojeli i požurili da se spustimo suprotnom stranom. Šteta jer pogled je fenomenalan na koju god stranu da se okrenete. Odmah pored vas je Velika Mojstrovka, ispod vas dolina Tamar i Planica na njenom početku, vidi se i Kranjska Gora a najbolji pogled je preko doline kojom put ide za Vršič, na susedne vrhove Prisojnik, Špik, Škrlaticu...

 

Pogled sa Male Mojstrovke

Silazak kreće siparom, kada ga prođete bude nešto lakše. Vreme se brzo razvedrilo pa uživamo u okolini. Posebno je lepo kada siđemo na Vršič, ima puno planinara i turista sa malom decom koji šetaju okolo ili sede na klupama. Stižemo u dom taman na ručak i planiramo kao i juče da odemo na izvor Soče. Ali kiša nam ponovo osujeti plan. Pada žestoko i uskoro se pretvara u grad. Mi smo dan ipak iskoristili i Mala Mojstrovka je bila idealan uvodu u ono što nas čeka. Izvor Soče od tog dana više nismo pominjali pa ni kiše više nije bilo...

 

Prisojnik

Ovo je već ozbiljniji vrh. Prisojnik ili Prisank visok je 2.547m i leži istočno od Vršiča. Tičarjev dom se nalazi tačno na liniji Mala Mojstorvka - Prisojnik. Preskočio sam njihov švedski sto za doručak jer nas je vrlo brzo čekala ferata. Makadamski put vodi nas prema pomenutom Poštarevom domu ali ne idemo do njega, ranije se odvajamo, kod table koja najavljuje feratu. Sa istog mesta polazi i normalna staza i njome ćemo se vratiti.

Nisam prošao puno ferata tako da moju ocenu primite sa rezervom. Čini mi se da tehnički nije puno teška ali kondiciono jeste. Ima jedan deo gde smo svi bočno puzali po mokroj i klizavoj steni i ima jedan vrlo uski deo, sulundar kako ga je jedna planinarka nazvala. Tu sam se uplašio da li ćemo i ja i ranac uspeti da prođemo ali spakovali smo se nekako. Ima nekoliko vertikala, na par mesta je problem da se pređe sa jedne sajle na drugu i to je to. Kondiciono mi se čini prilično zahtevnom, posebno jer se smenjuju deonice sa osiguranjem i deonice gde se slobodne krećete. Na ovim prvim uspori vas ono prevezivanje dok smo ove druge forsirali i one su me više umarale. I ima puno kamenja koje se lako pokrene, treba biti prilično obazriv.

Osim pogleda na dolinu ka Kranjskoj Gori, koji imate sve vreme dok se penjete, dva detalja sa ferate zaslužuju da se posebno pomenu. Prvi je Ajdovska deklica (slika desno), formacija ili oblik stena na jednoj vertikali koji neodoljivo podsećaju na ljudsko lice. Ajd je u slovenskoj mitologiji veliko natprirodno biće, ovo bi trebalo da bude njegova ćerka. Da li biste a da ne znate naziv rekli da je baš devojačko lice u pitanju, nisam siguran. Tek vrlo je intersantno i veliko i vidi se čim se približite steni Prisojnika.

Drugi detalj je okno, ogromni prolaz kroz stenu u obliku slova O, koji je i dao naziv ferati - Pot skozi okno. Ne vidite ga dok se penjete sve dok mu ne priđete dovoljno blizu. Onda ga ugledate visoko iznad vas pa se penjete do njega i na kraju prođete kroz njega. Kada stignete do okna, odozgo se na vas obrušavaju kapi vode i sve deluje kao u bajci. Na kraju je vertikalna deonica sa nogostupima kojom se izvlačite iz okna i završavate feratu. Moćno!

Iz okna izlazimo na vršni greben što naravno još uvek nije kraj priče, imamo još dosta da guramo. Ima i eksponiranih deonica pa se još par puta kačimo na sajlu. Već sam bio iscrpljen pa nisam nešto mnogo uživao u grebenu. To sam ostavio za sam vrh. Neverovatno je šta se sve vidi sa Prisojnika. Ne znam da li je on u samom središtu Julijskih Alpi ali mislim da odozgo vidite sve glavne vrhove - samo ako umete da ih prepoznate. 

 

Pogled sa Prisojnika, Triglav u sredini i daljini

Silazak je stazom via normale ili kako neki od nas rekoše via nenormale. Težak, veći deo po steni, sa dosta otpenjavanja i ponekom sajlom. Sve vreme u dolini vidite lepu stazu ali šta sve treba proći dok ne stignete do nje! A i kada stignete, shvatite da je odozgo mnogo pitomije izgledala ima i na njoj kamenja i skrivenih opasnosti za zglobove. Na kraju vas čeka sipar ali njega prelazite već utabanom stazom. 

 

Silazak sa Prisojnika

Dolazimo do već pomenute table i odatle imamo još malo do doma. Sunce još uvek obasjava terasu Tičarjevog doma pa odmah sedamo na klupe i poručujemo pivo. Neke stvari nemaju cenu, morate da ih zaslužite, tačnije da ih odradite. Popenjete feratu, onda do vrha Prisojnika, pa silazak, više od pola dana se lomatate po steni i onda kada sednete i natoče vam punu čašu Tuborga to je poseban osećaj, teško rečima opisiv. Fizički ste potpuno iscrpljeni ali psihički u ravnoteži kao hodač po žici.

Jalovec

Slovenci Jalovec zovu kralj slovenskih gora. Triglav je na državnom grbu ali Jalovec je na grbu planinarskog saveza Slovenije. Triglav je glavni, najviši, internacionalni, pomalo i jugoslovenski. Jalovec je njihov. Naravno da Slovenci nisu sebi odabrali neki lagan vrh. Čitao sam da je uspon prilično težak i nekako nisam bio siguran da ću stići gore, da ću imati priliku. Za Triglav sam uvek pretpostavljao da ću se već nekako ispeti (i dalje to mislim), puno se akcija organizuje, naći će se neka i za mene. Jalovec sam posmatrao kao nešto što može ali i ne mora da dođe. Na sreću, život bude nekad i pozitivno nepredvidiv pa sam Jalovec popeo na svom prvom odlasku na Julijske Alpe. I vrlo sam srećan zbog toga.

 

Jalovec (levo) i Mangart, foto sa Prisojnika, zoom naravno...

Originalni plan predviđao je, sasvim razumno, slobodan dan pred Jalovec. Vreme nas je kao što rekoh prinudilo da plan više puta menjamo tako da su se dan za danom namestili Prisojnik i Jalovec. Dvojicu drugara je to koštalo, morali su da odustanu zbog povreda. 

Krenuli smo oko 6h što znači opet ništa od švedskog stola. Jalovec se nalazi u produžetku grebena Mojstrovka. Posle vrha Travnik (2.379) greben gubi na visini i završava se vrhom Šite (2.236). Tu ga od Jaloveca deli samo prevoj Jalovška škrbina. Prevoj je prelaz između dolina Tamar sa severne i Trenta sa južne strane grebena. Iz obe doline možete ići na Jalovec ali ako krećete od Vršiča onda idete stazom koja vodi iznad Trente. 

U početku idemo blago nizbrdo što je dobro pošto mi jutarnji usponi nikako ne prijaju. Platićemo to naravno u povratku. Uglavnom idemo kroz šumu ali povremeno se otvara pogled na Trentu i vrh Bavški Grintavec koji je zatvara sa jugozapadne strane (slika levo). Jalovec ne vidimo sve do pred kraj ovog dvočasovnog zagrevanja. I kada ga budemo videli biće to iz lošeg ugla. Kasnije će biti pod oblakom i ako bi tražio lošu stranu ovog uspona, to je što ga ni jednom nismo onako dobro videli.

Dolazimo do raskrsnice gde birate da li ćete da idete mimo zavetišča pod Špičkom ili čez Jalovško škrbino. Odabrali smo za penjanje ovaj drugi pravac, nešto teži ili bolje reći zahtevniji. Ako kažete teži to implicira da je onaj drugi pravac lakši a pridev lak trebalo bi potpuno izbaciti iz upotrebe dok ste gore. 

Od raskrsnice kreće jak uspon serpentinama kroz šumu. Iz šume izlazimo pravo pred stenu Jaloveca (slika desno). U trenutku vam se učini da je vrh relativno blizu ali onda shvatite da je stena ogrnomna, da je vrh negde u oblacima i na kraju pročitate na tabli da do njega ima još dva i po sata. Slovenačkih dva i po sata, koji obično budu duži od naših dva i po sata... Desno od te stene je već pomenuti prevoj Jalovška škrbina po kojoj pravac nosi ime a sa druge strane prevoja vrh Šite. Išli smo ka prevoju ali nismo stigli do njega, malo pre smo skrenuli levo i počeli da se penjemo.

U početku idemo ukoso ali brzo prelazimo na pravo uzbrdo. Klinovi nam dosta pomažu a na nekim mestima je postavljena i sajla. Pratimo markaciju, ona nam je garancija da ćemo negde ipak stići. Kada se umorimo pravimo pauzu na maloj zaravni. Neko reče da ima još 400m uspona. Ogromno mi je to zvučalo mada ni jednog trenutka nisam sumnjao da ćemo stići do vrha. 

 

Jalovško sedelce ispred nas

Idemo dalje, još malo se penjemo stenom pa prelazimo na sipar. Njime stižemo do prevoja Jalovško sedelce. Prelepi prevoj ispod poslednje i najviše stene. Desno je ogroman procep kojim je ta stena odvojena od susedne. Levo vidimo susedni vrh Veliki Ozebnik. Na svakom drugom mestu predstavljao bi glavnu atrakciju ali ovde je potpuno u senci Jaloveca. Kraća pauza i napadamo tu poslednju stenu...

Već smo dobro u oblaku kada stignemo na glavni greben. Odatle vidimo i treću dolinu, Lošku Koritnicu. Zapravo vidimo je samo na trenutke, kada nam oblak dozvoli. Vrh još uvek ne vidimo ali polako i nepogrešivo idemo ka njemu. Slovenci su ga zaista krunisali. Kradem nečiju ideju i fotografišem se ispod te krune. Svi smo u prilično dobrom raspoloženju. Jako kompaktna ekipa svih trinaestoro stiže u manje od pet minuta razmaka. Hvatamo jednog Slovenca koji se niodakle pojavio iza nas da nas fotografiše. Oni su posebna kategorija, mnogo su brži od nas i mnogo opuštenije idu po ovim vrhovima, ne prave od Jaloveca ovoliku priču kao ja. Na žalost slabo šta se videlo odozgo zbog oblaka.

Silazak će biti i dug i naporan, naravno i opasan. Do Jalovškog sedelceta idemo istim putem a odatle drugim, oko Velikog Ozebnika i dalje prema Zavetišču pod Špičkom. Izgledalo je u početku da će ovaj pravac biti mnogo lakši nego onaj kojim smo se popeli, čak smo i štapove jednog trenutka otpimistički povadili. Ali onda je krenuo silazak niz stenu, dug i monoton. Ponegde sajle, ponegde otpenjavanje. Satima već svaki korak moraš da isplaniraš i jako je bitno zadržati koncentraciju. 

 

Stena Špiček i ispod nje zavetišče

Špiček je vrh ili pre stena a zavetišče je kućica, sklonište ispod te stene. Ne idemo baš do njega već ranije savijamo i idemo nizbrdo. Tu praktično silazimo sa stene. I dalje ima kamenja, i dalje morate oprezno da se krećete ali je opet lakše. Imamo još puno da guramo do ranije pomenute raskrsnice. Kada dođemo do nje prelazimo na mekani šumski put. Pravo osveženje posle stene, ne smeta ni što je uglavnom uzbrdo. Idemo bez pauze, žurimo da stignemo na večeru. Pred kraj nailazimo na par mesta obezbeđenih sajlom, potpuno sam zaboravio da smo ih prešli to jutro. Stižemo pred dom posle skoro 12 sati pešačenja. Već je hladno za terasu ali na sreću večeru i pivo služe i unutra...

Na kraju...

Odlična akcija, odlično planirana, organizovana i izvedena. Puno sjajnih ljudi sam upoznao i nadam se da ću imati zadovoljstvo da se ponovo družim sa njima. Tri vrha smo popeli, išli smo iz dana u dan na sve teže i atraktivnije. Jalovec mi je do sada verovatno najveći skalp koji sam skinuo. Sada sam se malo ohladio ali dve nedelje me je držala euforija, hladio sam se i oporavljao u zavičaju i u Katićima. Ima nekih indicija da će ova priča uskoro dobiti i drugi deo...

 

Na Prisojniku

Fotografije, Samsung

Fotografije, Nikon

 

Trek Prisojnik

Trek Jalovec