Sredinom aprila ove 2016. godine proveli smo pet dana u Mađarskoj. Razmišljajući gde bi odskitali tu nedelju godišnjeg odmora, videli smo da tamo možemo lepo da se provedemo za relativno male pare. Prva tri dana provodimo u Pečuju i okolini. Spavamo u Harkanj banji, pre podne razgledamo Pečuj a popodne se banjamo u spa centru u Šiklošu. O ovome će biti reči u prvom delu putopisa.
Pišem prvo drugi deo, o dva poslednja dana provedena na jezeru Balaton. Zato što je Balaton ostavio jači utisak i zato što je moj blog pa mogu da pišem kako hoću a malobrojni čitaoci mi valjda neće zameriti. Mini odmor u dvoje, my squaw and me.
Prvi deo priče: Lepša strana Mađarske I: Pečuj, Šikloš i Harkanj
Kako se približavao odlazak iz banje, vremenska prognoza za preostala dva dana bila je sve bolja. Metereolozi su prvo očistili petak od oblaka a onda i subotu. Zajedno sa oblacima rasterali su i moje ideje o skraćivanju boravka i prevremenom povratku kući. Malo me je i daljina pokolebala, pomislio sam da ćemo suviše vremena provesti u putu. Što se nije pokazalo tako loše.
Uglavnom, u petak ujutru se pakujemo, plaćamo, pozdravljamo sa gazdom i krećemo. Prva stanica - prodavnica Dekatlon na zapadnom kraju Pečuja. Kupujemo šator za planinarenje, ručni frižider i još par sitnica. Opremamo se za nova skitanja. Onda glavnom džadom kroz ceo Pečuj do njegovog istočnog kraja gde skrećemo levo i hvatamo put br. 66, get your kiks on route 66.
Put br. 66 povezuje Pečuj i Kapošvar. To nije najbliža trasa do Šiofoka ali odabrali smo je da bi izašli na jezero nešto niže i provozali se pored njega. Vodi kroz veoma lepe predele, žestoko zelene tog prolećnog dana. Odmah po izlasku iz Pečuja prelazi preko Mečeka, panonske planine koja vrhom Zengo dobacuje čak do 682m. Ipak blizina Pečuja daje joj na značaju, kao uostalom i Fruškoj gori blizina Novog Sada. Dominira severnom stranom grada. Naš put stiže tek do 400m visine a onda počinje da se spušta.
I posle Mečeka predeo je zatalasan, nema onih ravnica dokle pogled seže. Put se penje i spušta ali sve su to mali usponi, ne usporavaju nas. Čak nas ni krivine ne usporavaju, uglavnom su blage i sve to vožnju čini veoma zanimljivom. Pred kraj ulazimo u pravu šumu, sami smo na putu koji je dovoljno širok i dobar da omogućava maksimalnih 90 na sat. Vožnja za pamćenje. Istovremeno i prvi put ozbiljno prihvaćen znak divljač na putu. Obično ga smatram atavizmom, iz nekih za divljač boljih vremena.
Pre te šume, u mestu Šašd, skrenuli smo levo. Putokaz za Šiofok pokazuje pravo ali mi ćemo malo okolo. Kapošvaru prilazimo sa jugoistočne strane i uključujemo se na obilaznicu koja ide severno od grada. To je pravi autoput, deo budućeg puta M9 koji će ići južnom Mađarskom i spajati Sombathelj i Segegin. Mađari su ga već celog isprojektovali (link) a dve kratke deonice su završene i puštene u rad. Obe smo prošli, drugu u povratku sa Balatona.
Isključujemo se na najsevernijem delu obilaznice i idemo na sever, pravo ka Balatonsemešu putem br. 67. Imamo gps uređaj ali nije neophodan. Karta bi bila dovoljna jer putokazi stoje na svakoj važnijoj raskrsnici. Bitno je samo da znate gde idete. Predeo se sada menja, postaje monoton i ne tako zanimljiv. Pravac od nekih 50km do jezera, ravnica, njive, nešto drveća i nekoliko dugačkih sela kroz koja prolazimo. Mađari su uglavnom disciplinovani vozači a naročito poštuju tih 50 km/h kroz naseljeno mesto. Dešavalo mi se par puta da mi neko vozi na repu sve do ulaska u mesto, ja polako usporavam i očekujem da krene da blica i pretiče ali kada pogledam u retrovizor vidim da je on mnogo ranije usporio i da je daleko od mene. Zato čim prođu odjavnu tablu mesta, odmah izbijaju na 90.
Stižemo do Balatona. Iskreno, očekivao sam drugačiji ambijent. Pre svega da put koji vodi pored jezera bar malo izađe na to jezero. Da tih 25 km do Šiofoka prođemo fijaker vožnjom i da svratimo na par mesta koja nam se učine zanimljivim. Stanje na terenu bilo je bitno drugačije. Sa puta se jezero uopšte ne vidi i ako hoćete da ga vidite morate da siđete u neko od mesta čijim rubovima prolazite. Mesta su poređana pored jezera, nadovezuju se jedno na drugo a i između njih ima kuća, po koji restoran ili hotelčić. Takav ambijent odmah stvara onaj utisak da ste negde stigli. Kao na more ali ne baš tako snažno. Sezona još nije počela, pusto je.
Skrećemo u Balatonsemeš, prvo mesto na koje nailazimo. Tražimo gde bi mogli da priđemo jezeru. Nalećemo na kamp od koga počinje pešačka staza koja izlazi na mol pa tu parkiramo kola. Idemo tom stazom sve do svetionika. Jedna žena sa detetom u kolicima ide ispred nas ali osim nje i nas nema mnogo ljudi. Dve šiparice zagledane u mobilne telefone i jedan stariji pecaroš. I još par ljudi koji se bave svojim jahtama.
Balaton je najveće jezero u srednjoj Evropi. Pruža se pravcem severoistok - jugozapad. Dugo je 77 km a široko 4-14 km i ima površinu od 592 km2. Nije baš mnogo duboko, prosek 3,2m a najviše 12,2. Zato su ga Stari Rimljani zvali Plitko jezero (Lacus Pelso) a i nemačko ime ima isto značenje. Najveća pritoka je reka Zala a voda otiče kanalom Šio. Kanal je napravljen u XVIII i XIX veku za regulisanje vodostaja u jezeru. Regulisanje se vrši branom a kanal je dug 120 km posle čega se uliva u Dunav.
Balaton ima zelenu boju kojom se stapa sa okolinom. Voda je bistra ako je gledate iz blizine ali kada pogledom obuhvatite malo veću površinu, dobija svetlo zelenu boju. Oko jezera je sve ravno, nema planina koje bi razbile monotoniju i začinile pejzaž. Vrlo brzo stičete utisak da ste sve videli i da se okolina neće promeniti koliko god da se pomerite. Tome svakako doprinose i naselja koja nisu izašla na samu obalu jezera. Od njega ih deli zeleni pojas i ta monotonija poštedela je fotoaparat većih napora.
Uprkos tome osećao sam se mnogo dobro. Ono što jezero može da vam pruži to je savršeni mir. Verovatno da onolika nepokretna voda u kombinaciji sa nesavršenom tišinom ima to umirujuće svojstvo. Tek spokoj i jedno vanvremensko osećanje prirode oko sebe, nešto je što bi izdvojio sa ove kratke posete Balatonu.
Idemo dalje, vraćamo se do kola i vozimo ka Šiofoku. Svratićemo u još jedno mesto, zove se Santod i nalazi se tačno preko puta velikog rta, jedine veće anomalije u pravougaonom obliku Balatona. Odatle polaze trajkti prema mestu Tihanj koje leži baš na tom rtu. Za Tihanj smo čuli da ga vredi posetiti pa smo svratili da vidimo koliko je tako nešto izvodljivo. Ostavićemo ga ipak za neki drugi dolazak.
Konačno stižemo do Šiofoka. Skrećemo desno na samom početku grada, tu se nalazi smeštaj koji smo rezervisali. Periferija, vrlo mirna i prijatna ulica u kojoj relativno lako nalazimo Janko apartman. Janko ne govori ni reči engleskog ali njegova žena ponešto natuca pa se nekako sporazumevamo. Uvodi nas u novu kuću sa čudnom i pomalo grotesknom strukturom. Jedini smo gosti i to se ispostavlja kao veoma korisno jer je susedna soba neprijatno blisko postavljena. Prazna je pa imamo ceo apartman - zajednička kuhinja i wc samo su naši. Poređenje sa smeštajem u Harkanj banji ne ide mu baš u prilog ali i ovo je skroz pristojno. U dvorištu je bazen i neka furuna ali to za onoga ko ostaje više dana, za jednu noć nepotrebno. Ručamo, malo odmaramo i žurimo do grada.
Šiofok je grad od nekih 20 i kusur hiljada stanovnika. Do leta, a preko leta ih ima nekoliko puta više. Zato ga zovu letnja prestonica Mađarske. Ne sumnjam da predstavlja najatraktivnije letnje odmaralište severnog suseda. Najveći je grad pored Balatona i time smo se upravljali kada smo birali gde ćemo da prespavamo. Išli smo pravolinijski što se u ovo doba godine pokazalo kao ispravno. Za razliku od drugih mesta kroz koja smo prošli, ovde je bilo nešto turista i nije bio neprijatno prazan.
Pripremajući se za posetu i tražeći po Netu šta ima zanimljivo da se vidi, shvatili smo da je Šiofok tipično letovalište u kome nema nekih atrakcija koje ga prevazilaze svojim značajem ili izgledom. Ono što ima da se vidi svodi se na jezero i centar grada. Dalje od toga nismo ni išli. Krenuli smo od centra, sišli do jezera, vratili se u centar na piće, opet na jezero da vidimo i fotografišemo zalazak sunca i na kraju, kada je već pala noć, gde nego do centra. Moguće da i u široj okolini postoje detalji vredni pažnje ali ne i nešto kvalitativno novo.
Strogi centar je lep i sređen, svodi se uglavnom na trg Fo i bližu okolinu. Trgom dominira 45 metara visoki vodotoranj. Izgrađen je 1912. a renoviran 2012. godine. Postoji lift koji vas penje na vrh ali cena nije mala. Nije nam delovalo da pogled odozgo na Šiofok može biti toliko interesantan. Saobraćaj na samom trgu je zanimljivo rešen, možete kolima proći samo rubom trga na dva mesta, na oba vas saobraćajnice okreću i vraćaju skoro u istom smeru. Ima nešto klupa, jedan tržni centar, nekoliko različitih ugostiteljskih objekata, tu su i banke a u proširenom delu je i zgrada gradske uprave, Mađari je prostije zovu - Városháza.
Tu su i dva parka. Stariji i veći Jokai park nalazi se između centra i jezera. Pored njega je smeštena pozorišna scena na otvorenom. Noviji i manji park nalazi se u ulici Fo, u produžetku istoimenog trga. Zove se Milenijumski park i napravljen je u periodu 1993-1994. Pored fontane, najzanimljiviji objekat je muzički pavoljon u kome je smeštena statua kompozitora Imre Kalmana. Kalman je rođen u Šiofoku a živeo je i uspehe nizao širom sveta, u Beču, Njujorku, Parizu... Najpoznatiji je po svojim operetama.
Statuu Imre Kalmana uradio je još jedan umetnik rođen u Šiofoku, Imre Varga. Puno njegovih vajarskih dela raspoređeno je po gradu. Neke sam fotografisao i prikazao u albumu. Njegov sin Tamaš autor je fontane zvane Fontana 56 suza napravljene u znak sećanja na pale revolucionare 1956. godine. Mađari dosta polažu na sećanje na ove događaje.
Tu su naravno i crkve. Katolička crkva izgrađena 1903. u neoromanskom stilu, nalazi se odmah pored glavnog trga. Pored nje postoje i dve protestantske. Ona poznatija, koja se s pravom navodi na većini sajtova kao nešto što treba videti, nalazi se u ulici Fo, kada se sa trga krene pored katoličke crkve i Milenijumskog parka. Nas je greška na jednom sajtu uputula na onu noviju crkvu iz 1991. godine, koja se nalazi u ulici Kele, iza glavnog trga. Nije nam bilo jasno zašto je toliko hvale i tek kada smo se vratili u Srbiju, shvatili smo da smo pogrešili.
Dođosmo i do jezera. Čovek izgradnjom raznoraznih objekata nekada naruži ali nekada i ulepša sliku prirode. Ovde na Balatonu bilo je neophodno nešto što će razbiti monotoniju jezera i ravnice, što će vodi dati smisao. Kameni nasip uz jezero, šetalište pored njega, park iza šetališta, dok, svetionik na njegovom kraju. U Šiofoku sve to lepo izgleda. Ne spektakularno ali sasvim pristojno, posebno u večernjim satima.
I ponovo isti utisak koji smo poneli sa prvog susreta sa Balatonom. Tišina i mir koji se mogu skoro fizički osetiti. Ne znam da li je potrebno provesti prethodna tri dana u spa centru ali ukoliko želite psihički odmor, Balaton u predsezoni je sasvim dobro rešenje. Za kasnije već ne znam. Nije puno ljudi bilo na molu to veče. Pored nas šetača bili su tu i oni koji su došli da provedu neko vreme na jezeru, različitog životnog doba i različitih interesovanja. Neki su pecali, neki hranili labudove. Dvojica mladića su doneli po pivo i neku sitnu zakusku iz prodavnice. Zajedničko im je što su se mrdnuli iz kuća i došli na najlepše mesto u gradu da provedu lepo prolećno veče. Ne znam njihove priče ali mi se činilo da im u tom trenutku ništa drugo ne treba. Deo su prelepe i tople slike koju sam poneo sa sobom.
Ustajemo, pakujemo stvari u kola, plaćamo i idemo dalje. Kupujemo pecivo za doručak koje planiramo da pojedemo negde pored jezera. Silazimo putem tačno u pravcu apartmana u kome smo noćili. Pre nego što prođemo ispod ogromnog natpisa CALYPSO i uđemo u nešto za šta još uvek ne znamo šta predstavlja, ostavljamo kola na parkingu. Iza improvizovanog ulaza sa natpisom je manji mol, marina za čamce i veliki kafe bar koji ne radi van sezone. Levo i desno idu uređene staze duž obale jezera. Biramo levu stranu koja nam izgleda duža.
Sedamo na klupu da doručkujemo. Ambijent je predivan, jutarnje sunce i Balaton ispred nas. Skoro smo sami, jedan par je prošao pored i kasnije smo sreli par biciklisata. Po završenom doručku prošetali smo do kraja staze. Ambijent je sličan od početka do kraja: uređeni travnjak sa obe strane staze, poneko drvo pored samog jezera, nešto više drveća sa suprotne strane, kameni nasip uz samo jezero i to je to. Jasno nam je da ovo leti predstavlja plažu a kasnije smo saznali da je to poznata Srebrna plaža (mađ. Ezüst part, eng. Silver Beach). Povremeno smo nailazili na drvene stepenice, trenutno leže pored vode a očigledno služe da kupačima omoguće lakši ulaz u jezero. Plaža je dugačka oko jednog kilometra.
Ova plaža je zadržala malo više socrealističkog šmeka koga se Mađarska uspešno oslobađa. Mnogo više od banja u kojima smo bili i gde se više i ne primećuje. Ogleda se pre svega u velikim i ružnjikavim hotelima u zaleđu plaže, koji su očito nasleđe prošlosti ali funkcionišu i moraju se trpeti. Dalje, tereni iza ograde koja deli plažu od drugih sadržaja često su neuređeni i zapušteni a videli smo i jedan ogroman metalni kiosk. Opet, plaža se održava i ko zna kako to izgleda leti.
Pitanje koje se nameće od početka, na kraju i jedan od razloga zašto smo zapucali do Balatona, jeste: da li bi mogli ovde da letujemo, umesto da idemo na more? Najbliži odgovor je: ako bi morali. Prosto, jezero nije isto što i more. A možda i skoknemo na par dana preko leta, da proverimo kako onda izgleda. Ako bude vremena, a vreme je novac...
Idemo dalje, do centra Šiofoka da kupimo magnet i popijemo kafu na trgu. Za rastanak i srećan put. Onda sedamo u kola i krećemo na 200 km dug put do Kelebije. Via Michelin, Garmin i Google Maps nudili su nam različite pravce ali mislim da smo odabrali onaj pravi. Izuzev na jednom mestu ali otom potom. Ovaj deo priče možete i da preskočite ali onome ko planira do tamo može biti koristan.
Hvatamo put br. 65 koji od Šiofoka vodi do Seksarda. Liči na već opisani put od Pečuja do Kapošvara, lepa okolina, solidan kvalitet asfalta, brza, laka i zanimljiva vožnja koju su remetili česti prolasci kroz naseljena mesta. Završava se ispred grada Seksarda gde možemo levo i desno. Desno bi stigli ponovo u Pečuj pa idemo levo a zatim vrlo brzo skrećemo desno.
Tu se ponovo uključujemo na već pomenuti budući autoput M9, na njegovu drugu završenu deonicu. Iako sam znao (link) da se ovaj deo autoputa ne plaća, bio sam pomalo zbunjen jer je postojala oznaka za vinjetu na uključenju. Deo ovog puta je i Sent Laslo most preko Dunava. Prelazimo most, idemo do kraja, zatim skrećemo desno i spuštamo se ka gradu Baja.
Tu pravimo jedinu grešku, ne mi koliko već pomenuti predlagači pravca. Skrećemo levo u mestu Šikešd umesto da vozimo skroz do Baje i onda se uključimo na put ka Segedinu. Na taj put Baja-Segedin izaći ćemo ali dosta kasnije. Šteta jer je posle M9 deonice bio najbolji kojim smo tog dana vozili. Pretpostavljam da je i u takav i na onoj deonici koju smo preskočili.
Dakle u Šikešdu skrećemo levo prema Kečkemetu. Na tom putu smo videli srnu, prešla nam je put doduše daleko od nas. Sa njega skrećemo desno ka Janošhalmi i to je najgori deo koji je svakako trebalo izbeći. Uzak, neravan put, loš asfalt, gusta šuma sa obe strane, preživljavanje do već pomenute Janošhalme (photo). U tom gradiću smo stali da predahnemo i pojedemo nešto. Onda još desetak kilometara i uključenje na već pomenuti put za Segedin. Dalje nije bilo problema...
Pečuj je trebalo da igra glavnu ulogu na ovom putovanju. Sticajem okolnosti Balaton mu je preoteo primat. Bilo je dobro, i putovanje i kratak boravak na jezeru. Ne bih Balaton i Šiofok označio kao nešto što se mora videti ali ako imate vremena i raspoloženi ste, svakako ih posetite. Voleli bi da leti odemo do tamo, imamo još neke ideje tako da se nadam da ćemo se ponovo videti.
Fotografije
Pišem prvo drugi deo, o dva poslednja dana provedena na jezeru Balaton. Zato što je Balaton ostavio jači utisak i zato što je moj blog pa mogu da pišem kako hoću a malobrojni čitaoci mi valjda neće zameriti. Mini odmor u dvoje, my squaw and me.
Prvi deo priče: Lepša strana Mađarske I: Pečuj, Šikloš i Harkanj
Putovanje do Balatona
Kako se približavao odlazak iz banje, vremenska prognoza za preostala dva dana bila je sve bolja. Metereolozi su prvo očistili petak od oblaka a onda i subotu. Zajedno sa oblacima rasterali su i moje ideje o skraćivanju boravka i prevremenom povratku kući. Malo me je i daljina pokolebala, pomislio sam da ćemo suviše vremena provesti u putu. Što se nije pokazalo tako loše.
Uglavnom, u petak ujutru se pakujemo, plaćamo, pozdravljamo sa gazdom i krećemo. Prva stanica - prodavnica Dekatlon na zapadnom kraju Pečuja. Kupujemo šator za planinarenje, ručni frižider i još par sitnica. Opremamo se za nova skitanja. Onda glavnom džadom kroz ceo Pečuj do njegovog istočnog kraja gde skrećemo levo i hvatamo put br. 66, get your kiks on route 66.
Put br. 66 povezuje Pečuj i Kapošvar. To nije najbliža trasa do Šiofoka ali odabrali smo je da bi izašli na jezero nešto niže i provozali se pored njega. Vodi kroz veoma lepe predele, žestoko zelene tog prolećnog dana. Odmah po izlasku iz Pečuja prelazi preko Mečeka, panonske planine koja vrhom Zengo dobacuje čak do 682m. Ipak blizina Pečuja daje joj na značaju, kao uostalom i Fruškoj gori blizina Novog Sada. Dominira severnom stranom grada. Naš put stiže tek do 400m visine a onda počinje da se spušta.
Odlazak i povratak sa Balatona
I posle Mečeka predeo je zatalasan, nema onih ravnica dokle pogled seže. Put se penje i spušta ali sve su to mali usponi, ne usporavaju nas. Čak nas ni krivine ne usporavaju, uglavnom su blage i sve to vožnju čini veoma zanimljivom. Pred kraj ulazimo u pravu šumu, sami smo na putu koji je dovoljno širok i dobar da omogućava maksimalnih 90 na sat. Vožnja za pamćenje. Istovremeno i prvi put ozbiljno prihvaćen znak divljač na putu. Obično ga smatram atavizmom, iz nekih za divljač boljih vremena.
Pre te šume, u mestu Šašd, skrenuli smo levo. Putokaz za Šiofok pokazuje pravo ali mi ćemo malo okolo. Kapošvaru prilazimo sa jugoistočne strane i uključujemo se na obilaznicu koja ide severno od grada. To je pravi autoput, deo budućeg puta M9 koji će ići južnom Mađarskom i spajati Sombathelj i Segegin. Mađari su ga već celog isprojektovali (link) a dve kratke deonice su završene i puštene u rad. Obe smo prošli, drugu u povratku sa Balatona.
Isključujemo se na najsevernijem delu obilaznice i idemo na sever, pravo ka Balatonsemešu putem br. 67. Imamo gps uređaj ali nije neophodan. Karta bi bila dovoljna jer putokazi stoje na svakoj važnijoj raskrsnici. Bitno je samo da znate gde idete. Predeo se sada menja, postaje monoton i ne tako zanimljiv. Pravac od nekih 50km do jezera, ravnica, njive, nešto drveća i nekoliko dugačkih sela kroz koja prolazimo. Mađari su uglavnom disciplinovani vozači a naročito poštuju tih 50 km/h kroz naseljeno mesto. Dešavalo mi se par puta da mi neko vozi na repu sve do ulaska u mesto, ja polako usporavam i očekujem da krene da blica i pretiče ali kada pogledam u retrovizor vidim da je on mnogo ranije usporio i da je daleko od mene. Zato čim prođu odjavnu tablu mesta, odmah izbijaju na 90.
Stižemo...
Stižemo do Balatona. Iskreno, očekivao sam drugačiji ambijent. Pre svega da put koji vodi pored jezera bar malo izađe na to jezero. Da tih 25 km do Šiofoka prođemo fijaker vožnjom i da svratimo na par mesta koja nam se učine zanimljivim. Stanje na terenu bilo je bitno drugačije. Sa puta se jezero uopšte ne vidi i ako hoćete da ga vidite morate da siđete u neko od mesta čijim rubovima prolazite. Mesta su poređana pored jezera, nadovezuju se jedno na drugo a i između njih ima kuća, po koji restoran ili hotelčić. Takav ambijent odmah stvara onaj utisak da ste negde stigli. Kao na more ali ne baš tako snažno. Sezona još nije počela, pusto je.
Mol u Balatonsemešu
Skrećemo u Balatonsemeš, prvo mesto na koje nailazimo. Tražimo gde bi mogli da priđemo jezeru. Nalećemo na kamp od koga počinje pešačka staza koja izlazi na mol pa tu parkiramo kola. Idemo tom stazom sve do svetionika. Jedna žena sa detetom u kolicima ide ispred nas ali osim nje i nas nema mnogo ljudi. Dve šiparice zagledane u mobilne telefone i jedan stariji pecaroš. I još par ljudi koji se bave svojim jahtama.
Balaton je najveće jezero u srednjoj Evropi. Pruža se pravcem severoistok - jugozapad. Dugo je 77 km a široko 4-14 km i ima površinu od 592 km2. Nije baš mnogo duboko, prosek 3,2m a najviše 12,2. Zato su ga Stari Rimljani zvali Plitko jezero (Lacus Pelso) a i nemačko ime ima isto značenje. Najveća pritoka je reka Zala a voda otiče kanalom Šio. Kanal je napravljen u XVIII i XIX veku za regulisanje vodostaja u jezeru. Regulisanje se vrši branom a kanal je dug 120 km posle čega se uliva u Dunav.
Balaton ima zelenu boju kojom se stapa sa okolinom. Voda je bistra ako je gledate iz blizine ali kada pogledom obuhvatite malo veću površinu, dobija svetlo zelenu boju. Oko jezera je sve ravno, nema planina koje bi razbile monotoniju i začinile pejzaž. Vrlo brzo stičete utisak da ste sve videli i da se okolina neće promeniti koliko god da se pomerite. Tome svakako doprinose i naselja koja nisu izašla na samu obalu jezera. Od njega ih deli zeleni pojas i ta monotonija poštedela je fotoaparat većih napora.
Uprkos tome osećao sam se mnogo dobro. Ono što jezero može da vam pruži to je savršeni mir. Verovatno da onolika nepokretna voda u kombinaciji sa nesavršenom tišinom ima to umirujuće svojstvo. Tek spokoj i jedno vanvremensko osećanje prirode oko sebe, nešto je što bi izdvojio sa ove kratke posete Balatonu.
Smeštaj
Šiofok
Pripremajući se za posetu i tražeći po Netu šta ima zanimljivo da se vidi, shvatili smo da je Šiofok tipično letovalište u kome nema nekih atrakcija koje ga prevazilaze svojim značajem ili izgledom. Ono što ima da se vidi svodi se na jezero i centar grada. Dalje od toga nismo ni išli. Krenuli smo od centra, sišli do jezera, vratili se u centar na piće, opet na jezero da vidimo i fotografišemo zalazak sunca i na kraju, kada je već pala noć, gde nego do centra. Moguće da i u široj okolini postoje detalji vredni pažnje ali ne i nešto kvalitativno novo.
Tu su i dva parka. Stariji i veći Jokai park nalazi se između centra i jezera. Pored njega je smeštena pozorišna scena na otvorenom. Noviji i manji park nalazi se u ulici Fo, u produžetku istoimenog trga. Zove se Milenijumski park i napravljen je u periodu 1993-1994. Pored fontane, najzanimljiviji objekat je muzički pavoljon u kome je smeštena statua kompozitora Imre Kalmana. Kalman je rođen u Šiofoku a živeo je i uspehe nizao širom sveta, u Beču, Njujorku, Parizu... Najpoznatiji je po svojim operetama.
Muzički paviljon u Milenijumskom parku, desno u njemu statua Imre Kalmana
Statuu Imre Kalmana uradio je još jedan umetnik rođen u Šiofoku, Imre Varga. Puno njegovih vajarskih dela raspoređeno je po gradu. Neke sam fotografisao i prikazao u albumu. Njegov sin Tamaš autor je fontane zvane Fontana 56 suza napravljene u znak sećanja na pale revolucionare 1956. godine. Mađari dosta polažu na sećanje na ove događaje.
Tu su naravno i crkve. Katolička crkva izgrađena 1903. u neoromanskom stilu, nalazi se odmah pored glavnog trga. Pored nje postoje i dve protestantske. Ona poznatija, koja se s pravom navodi na većini sajtova kao nešto što treba videti, nalazi se u ulici Fo, kada se sa trga krene pored katoličke crkve i Milenijumskog parka. Nas je greška na jednom sajtu uputula na onu noviju crkvu iz 1991. godine, koja se nalazi u ulici Kele, iza glavnog trga. Nije nam bilo jasno zašto je toliko hvale i tek kada smo se vratili u Srbiju, shvatili smo da smo pogrešili.
I ponovo isti utisak koji smo poneli sa prvog susreta sa Balatonom. Tišina i mir koji se mogu skoro fizički osetiti. Ne znam da li je potrebno provesti prethodna tri dana u spa centru ali ukoliko želite psihički odmor, Balaton u predsezoni je sasvim dobro rešenje. Za kasnije već ne znam. Nije puno ljudi bilo na molu to veče. Pored nas šetača bili su tu i oni koji su došli da provedu neko vreme na jezeru, različitog životnog doba i različitih interesovanja. Neki su pecali, neki hranili labudove. Dvojica mladića su doneli po pivo i neku sitnu zakusku iz prodavnice. Zajedničko im je što su se mrdnuli iz kuća i došli na najlepše mesto u gradu da provedu lepo prolećno veče. Ne znam njihove priče ali mi se činilo da im u tom trenutku ništa drugo ne treba. Deo su prelepe i tople slike koju sam poneo sa sobom.
Drugi dan, Srebrna plaža
Ustajemo, pakujemo stvari u kola, plaćamo i idemo dalje. Kupujemo pecivo za doručak koje planiramo da pojedemo negde pored jezera. Silazimo putem tačno u pravcu apartmana u kome smo noćili. Pre nego što prođemo ispod ogromnog natpisa CALYPSO i uđemo u nešto za šta još uvek ne znamo šta predstavlja, ostavljamo kola na parkingu. Iza improvizovanog ulaza sa natpisom je manji mol, marina za čamce i veliki kafe bar koji ne radi van sezone. Levo i desno idu uređene staze duž obale jezera. Biramo levu stranu koja nam izgleda duža.
Ova plaža je zadržala malo više socrealističkog šmeka koga se Mađarska uspešno oslobađa. Mnogo više od banja u kojima smo bili i gde se više i ne primećuje. Ogleda se pre svega u velikim i ružnjikavim hotelima u zaleđu plaže, koji su očito nasleđe prošlosti ali funkcionišu i moraju se trpeti. Dalje, tereni iza ograde koja deli plažu od drugih sadržaja često su neuređeni i zapušteni a videli smo i jedan ogroman metalni kiosk. Opet, plaža se održava i ko zna kako to izgleda leti.
Kraj Srebrne plaže
Pitanje koje se nameće od početka, na kraju i jedan od razloga zašto smo zapucali do Balatona, jeste: da li bi mogli ovde da letujemo, umesto da idemo na more? Najbliži odgovor je: ako bi morali. Prosto, jezero nije isto što i more. A možda i skoknemo na par dana preko leta, da proverimo kako onda izgleda. Ako bude vremena, a vreme je novac...
Povratak
Hvatamo put br. 65 koji od Šiofoka vodi do Seksarda. Liči na već opisani put od Pečuja do Kapošvara, lepa okolina, solidan kvalitet asfalta, brza, laka i zanimljiva vožnja koju su remetili česti prolasci kroz naseljena mesta. Završava se ispred grada Seksarda gde možemo levo i desno. Desno bi stigli ponovo u Pečuj pa idemo levo a zatim vrlo brzo skrećemo desno.
Tu pravimo jedinu grešku, ne mi koliko već pomenuti predlagači pravca. Skrećemo levo u mestu Šikešd umesto da vozimo skroz do Baje i onda se uključimo na put ka Segedinu. Na taj put Baja-Segedin izaći ćemo ali dosta kasnije. Šteta jer je posle M9 deonice bio najbolji kojim smo tog dana vozili. Pretpostavljam da je i u takav i na onoj deonici koju smo preskočili.
Put prema Janošhalmi
Dakle u Šikešdu skrećemo levo prema Kečkemetu. Na tom putu smo videli srnu, prešla nam je put doduše daleko od nas. Sa njega skrećemo desno ka Janošhalmi i to je najgori deo koji je svakako trebalo izbeći. Uzak, neravan put, loš asfalt, gusta šuma sa obe strane, preživljavanje do već pomenute Janošhalme (photo). U tom gradiću smo stali da predahnemo i pojedemo nešto. Onda još desetak kilometara i uključenje na već pomenuti put za Segedin. Dalje nije bilo problema...
Na kraju
Fotografije
Нема коментара:
Постави коментар