Post gde će biti reči o tome kako smo otišli i kako smo se vratili sa mora sa posebnim akcentom gde smo svratili u Makedoniji. Skoro svake godine koristimo odlazak u Grčku da zastanemo malo u ovoj prelepoj zemlji i posetimo neku od prirodnih ili kulturno-istorijskih atrakcija. Nedostaju mi planine da zaokružim priču.
Pre tri godine, 2011., išli smo skoro istim putem kao i sada ali smo posetili neka druga mesta. Sada smo upotpunili priču. Ovde imate post iz 2011.
Priču o letovanju na Sitoniji objavio sam u predhodnom postu.
Putovanje na more
Kada krenuti i kako putovati do mora tema je bez kraja. Ove godine prvi put smo se probudili bez alarma, oko 7:30, lagano završili pakovanje, doručkovali i krenuli oko 11h. Plan je bio pre 19h stići na Dojran, na drugo poluvreme utakmice Brazil-Čile. Logika kojom smo se rukovodili: toga dana (subota) ionako ne bi stigli da se spakujemo i krenemo u ranu zoru, zašto da čekamo nedelju, zašto da se maksimalno ne približimo moru i da na Halkidiju budemo rano prepodne umesto kasno popodne? Dojran je bio logičan izbor, dovoljno (jeftinog) smeštaja i dovoljno blizu mora.
Plan je skoro potpuno ispoštovan, kašnjenje je unela gužva kod pijace u Bubanj potoku (za nas koji živimo u južnom delu BG). Samo jedna pauza ali duža, u motelu Predejane. I kad sam već pomenuo, moram da pohvalim ovaj motel. Iako volimo da menjamo mesto gde odmaramo, gotovo redovno se ovde zaustavljamo. Motel pruža sve što vam je potrebno. Sve je dovoljno veliko i prostrano: parking, terasa, wc. Usluga je brza i solidna. Uvek je puno ljudi koji odlaze ili se vraćaju sa mora ali uvek je bilo dovoljno mesta za sve. Što je najvažnije kvalitet ne pada sa vremenom, a to je retkost kod nas. Od samog motela do travnjaka pored njega koji se redovno održavaju.
Lagana i udobna vožnja i u Dojranu smo nešto iza 19h, skoro po planu. Odmah nalazimo slobodan apartman, sa kuhinjom i frižiderom, dovoljno čisto, sasvim ok za jednu noć. U centru mesta, sa pogledom na parking. Iznosimo stvari i ja odlazim da gledam fudbal, uz skopsko pivo, ladno.
Od Dojrana ne treba previše očekivati. Tu je jezero koje je samo po sebi atrakcija, sa planinama u pozadini. Postoji plaža koja je nedovoljno dobro uređena, kao što je sve sređeno do neke tačke a onda ostavljeno ili zapušteno. Ne znam kako izgleda kupati se u jezeru. Za jedno noćenje je sasvim ok ali za duži boravak ga ne bih preporučio.
Mala napomena, sve vreme pričam o Starom Dojranu koji je, kao što mu ime kaže, starije i veće naselje od Novog Dojrana. Mesta su potpuno odvojena a Stari je bliži grčkoj granici. On je ujedno turistički centar. U Novom nema plaže, tamo se nalaze poznati apartmani Dan-Dar (dva puta spavali, oba puta u povratku) kao i hotel Istatov.
Jutro koristim da napravim nekoliko fotografija, onda odlazimo na burek u mlečni restoran Natali. Ubacujemo stvari u kola i idemo prema granici koja je od Starog Dojrana udaljena samo 2km. Na granici je neočekivano velika gužva, očito nismo samo mi bili pametni da tu noćimo. Ne vraćamo se na glavni put od Evzonija ka Solunu, već idemo pravo pored Kilkisa i uključujemo se na autoput A2 na samoj petlji gde se odvaja krak za Seres. Zatim se uključimo na Ring Road i dalje po planu.
Kada sve saberemo verovatno najlepši i svakako najlakši put do Grčke do sada. Ono što je bitno, bili smo u Nikitiju već u 12h a mogli smo i ranije da smo forsirali.
Povratak sa mora
U Makedoniju ulazimo po planu u 21h. Vraćaju nam onaj sat što su nam uzeli pri ulasku u Grčku tako da imamo dovoljno vremena da nađemo smeštaj. Idemo na ista mesta, isti apartman je slobodan, isti restoran gde ponovo gledamo fudbal, ovoga puta polufinale Argentina - Holandija. Imam problema da ne zaspim, ceo dan smo skitali a još uvek funkcionišem po grčkom vremenu. Odlazimo na spavanje pre produžetaka, svesni da gol samo slučajno može da padne (za neupućene, ostalo 0:0 do kraja).
Ujutru ponovo odlazimo na burek u isti mlečni restoran, ne menjamo tim koji pobeđuje. Pakujemo se, plaćamo i krećemo ka Strumici. O putu kroz zelenu dolinu punu voćnjaka i vinograda već sam pisao 2011. Penjemo se do Strumice obroncima Belasice i ponovo nisam stao da fotografišem dolinu ispod nas. Ulazimo u grad i stajemo da razmenimo evre. Strumica lepše izgleda nego što sam očekivao. Veća je, razvijenija a ima neke elemente mediteranskog šmeka. Jedna od glavnih ulica podeljena je zelenim pojasom sa zasađenim palmama. Sledeći put ćemo provesti više vremena u gradu a sada idemo ka prvom cilju za danas - manastiru u selu Veljusa.
Manastir sv. Bogorodice Veljuse
Za manastir sam saznao preko sajta Travel 2 Macedonia. Saznao sam da je crkva originalna iz 1080. godine i već to mi je bilo dovoljno. U pitanju je inače vizantijski (tj. grčki) manastir što je bitno zbog imena oko koga sam se dosta mučio. Crkva nosi naziv Sv. Marije Milosrdne (na grčkom Elousa). Očigleno je i selo po crkvi dobilo ime a naziv manastira mi više liči na neku kombinaciju nego na zvanični naziv. Što mi naravno ne bi predstavljalo problem da ovo ne pišem...
Manastir se nalazi nekih 7km zapadno od Strumice. Izađete iz grada i onda uđete u predgrađe koje izgleda kao na filmu: prljavo, siromašno, neuređeno, zaprega ima koliko i motornih vozila. Sumoran utisak zadržava se do kraja puta a to znači do sela Veljusa koje se nalazi na malom uzvišenju. Uske ulice bile su problem, posebno što nigde nema putokaza za manastir. Došli smo do pred sama vrata a još uvek nismo bili sigurni da je to ono što tražimo pošto je visok i obrastao zid skrivao unutrašnjost. Bojažljivo sam gurnuo teška vrata i ona su se na moje malo iznenađenje bez problema otvorila.
A onda ulazite u potpuno drugi svet. Takvu transformaciju sredine mislim da nisam doživeo. Sve unutar zidina potpuno je suprotno onome van zidina. Skoro do perfekcije uređen prostor kupao se na jakom jutarnjem suncu. Travnjak uredno podšišan imao je jaku zelenu boju, sve staze su bile uredno popločane, konaci izgrađeni u tradicionalnom stilu i u centru priče prelepa crkva stara skoro hiljadu godina. I skoro apsolutna tišina. Zastao sam nesvesno na ulazu, prosto sam se plašio da bih mogao da poremetim taj prizor. Onda smo polako prošetali stazama, ušli u crkvu i skoro se išunjali napolje. Naravno, fotografisao sam ali položaj sunca nije bio najsrećniji.
Kasnije sam saznao da je manastir od te 1080. godine negde do XIII veka bio samostalan kada postaje podređen atoskom manastiru Ivironu. Grčki monasi su bili u njemu do 1913. kada odlaze noseći sa sobom sve dragocenosti i dokumentaciju, zapalivši crkvu verovatno kao osvetu što su morali da je napuste. Manastir je obnovljen u periodu 1975-1985. kada su izgrađeni konaci i novi zvonik, jedino je crkva ista od samog početka. Malo više o crkvi možete saznati ovde. Mene je građom i izgledom podsetila na crkvu Sv. Andrije u selu Peristera, na Halkidikiju (photo) koja potiče iz skoro istog vremena. Danas u manastiru živi desetak monahinja iz Makedonije, Rumunije, Hrvatske, Rusije i Srbije.
Vraćamo se u Strumicu, drugi cilj je na suprotnoj strani grada. Inače bi pravo od Veljuse izašli na put ka Štipu. Kada sam pravio plan nisam znao koji je od dva puta ka selu bolji, ispostavilo se da su oba sasvim ok.
Kolešinski vodopad
Od Strumice pravo na istok vodi put do susedne Bugarske. Prolazi kroz predivnu i plodnu dolinu između planina Ogražden na severu i Belasice na jugu. Belasica ima pravac pružanja zapad-istok (skoro pravilan) i čini prirodnu granicu Makedonije i Grčke a kasnije Bugarske i Grčke. Na njoj se nalazi tromeđa ove tri države. Njeni šumoviti obronci koji padaju na makedonsku stranu kriju u sebi dva bisera: Smolarski i Kolešinski vodopad. Na nepunih 10km jedan od drugog, oba leže na malim, planinskim rekama, različiti su i oba lepa na svoj način.
Kada smo pre tri godine posetili Smolarski, koji je dalji od Strumice, rekao sam da ćemo obavezno doći i na ovaj drugi. Plašio sam se da i ovo ne ostane samo na rečima ali evo nas ponovo, idemo putem ka Novom Selu gde skrećemo desno i kroz sela Mokrievo i Borisovo dolazimo u selo Kolešino. GPS je pokušao dva puta da nas provede kraćim putem ali mi smo se držali glavnih pravaca što i sada mislim da je pametno. I da završim sa praktičnim savetima. U povratku smo išli drugim putem, nismo se spustili na glavni put ka Bugarskoj već smo išli paralelnim preko sela Bansko, Svidovica i Kukliš (koga interesuje, naći će na karti). Ovaj put je sasvim ok a pri tom je mnogo kraći nego onaj kojim smo došli, plus što se izlazi na petlju ispred Strumice tako da ne morate da ulazite u grad ako ne želite. Svakako ga preporučujem.
Evo nas u Kolešinu. Skrećemo uzbrdo i penjemo se uskim ulicama do platoa iznad sela na kome je napravljen restoran, koji na žalost više ne radi, gde ostavljamo kola jer asfalta više nema. Odatle do vodopada vodi makadamski put i uglavnom dobro obeležena staza. Ima nešto više od kilometra šetnje, ne sećam se koliko piše na putokazu ali znam da su smanjili razdaljinu, valjda da ohrabre turiste. Nije naporno ali ponesite vode, posebno u letnje vreme.
Isplati se otići, vodopad je zaista prelep. Dosta je niži od Smolarskog (15m v.s. 39m) ali je i dosta širi. Reka na kojoj se nalazi zove se Baba. Pored vodopada vodi staza kojom možete doći iznad njega ali i nastaviti uz reku gde odmah zatim ima još jedan mali vodopad. Naravno, ne treba samo vodopade posmatrati, uopšte je priroda ovde prelepa a domaćini su se potrudili da minimalno intervenišu, sa par mostića i stolova sa klupama. Uostalom pogledajte slike, mnogo više govore...
Za obilazak vodopada od trenutka kada parkirate kola dok ne sednete ponovo u njih treba minimum 1,5 - 2 sata. Kada ste već tu, šteta je žuriti. Isto toliko treba i za Smolarski, plus put do tamo. Tek da znate, ukoliko planirate. Ja planiram još uvek da letujem u Grčkoj a i na Belasicu ću jednom da se ispenjem...
Idemo dalje, za Srbiju. Ponovo isti pravac kao pre tri godine - Radoviš, Štip, Sveti Nikole, Kumanovo. Ovoga puta ne svraćamo nigde, dosta vremena smo potrošili. Deo puta sa kaldrmom oko Štipa je u međuvremenu asfaltiran. Ima malo lošeg puta ispred Kumanova ali ako krenete na ovu stranu nema razloga da se vraćate na autoput.
Поздрави од Македонија!
Fotografije 2014
Fotografije 2011
Pre tri godine, 2011., išli smo skoro istim putem kao i sada ali smo posetili neka druga mesta. Sada smo upotpunili priču. Ovde imate post iz 2011.
Priču o letovanju na Sitoniji objavio sam u predhodnom postu.
Putovanje na more
Kada krenuti i kako putovati do mora tema je bez kraja. Ove godine prvi put smo se probudili bez alarma, oko 7:30, lagano završili pakovanje, doručkovali i krenuli oko 11h. Plan je bio pre 19h stići na Dojran, na drugo poluvreme utakmice Brazil-Čile. Logika kojom smo se rukovodili: toga dana (subota) ionako ne bi stigli da se spakujemo i krenemo u ranu zoru, zašto da čekamo nedelju, zašto da se maksimalno ne približimo moru i da na Halkidiju budemo rano prepodne umesto kasno popodne? Dojran je bio logičan izbor, dovoljno (jeftinog) smeštaja i dovoljno blizu mora.
Plan je skoro potpuno ispoštovan, kašnjenje je unela gužva kod pijace u Bubanj potoku (za nas koji živimo u južnom delu BG). Samo jedna pauza ali duža, u motelu Predejane. I kad sam već pomenuo, moram da pohvalim ovaj motel. Iako volimo da menjamo mesto gde odmaramo, gotovo redovno se ovde zaustavljamo. Motel pruža sve što vam je potrebno. Sve je dovoljno veliko i prostrano: parking, terasa, wc. Usluga je brza i solidna. Uvek je puno ljudi koji odlaze ili se vraćaju sa mora ali uvek je bilo dovoljno mesta za sve. Što je najvažnije kvalitet ne pada sa vremenom, a to je retkost kod nas. Od samog motela do travnjaka pored njega koji se redovno održavaju.
Pored motela Predejane
Lagana i udobna vožnja i u Dojranu smo nešto iza 19h, skoro po planu. Odmah nalazimo slobodan apartman, sa kuhinjom i frižiderom, dovoljno čisto, sasvim ok za jednu noć. U centru mesta, sa pogledom na parking. Iznosimo stvari i ja odlazim da gledam fudbal, uz skopsko pivo, ladno.
Od Dojrana ne treba previše očekivati. Tu je jezero koje je samo po sebi atrakcija, sa planinama u pozadini. Postoji plaža koja je nedovoljno dobro uređena, kao što je sve sređeno do neke tačke a onda ostavljeno ili zapušteno. Ne znam kako izgleda kupati se u jezeru. Za jedno noćenje je sasvim ok ali za duži boravak ga ne bih preporučio.
Mala napomena, sve vreme pričam o Starom Dojranu koji je, kao što mu ime kaže, starije i veće naselje od Novog Dojrana. Mesta su potpuno odvojena a Stari je bliži grčkoj granici. On je ujedno turistički centar. U Novom nema plaže, tamo se nalaze poznati apartmani Dan-Dar (dva puta spavali, oba puta u povratku) kao i hotel Istatov.
Jutro na Dojranskom jezeru
Jutro koristim da napravim nekoliko fotografija, onda odlazimo na burek u mlečni restoran Natali. Ubacujemo stvari u kola i idemo prema granici koja je od Starog Dojrana udaljena samo 2km. Na granici je neočekivano velika gužva, očito nismo samo mi bili pametni da tu noćimo. Ne vraćamo se na glavni put od Evzonija ka Solunu, već idemo pravo pored Kilkisa i uključujemo se na autoput A2 na samoj petlji gde se odvaja krak za Seres. Zatim se uključimo na Ring Road i dalje po planu.
Kada sve saberemo verovatno najlepši i svakako najlakši put do Grčke do sada. Ono što je bitno, bili smo u Nikitiju već u 12h a mogli smo i ranije da smo forsirali.
Povratak sa mora
U Makedoniju ulazimo po planu u 21h. Vraćaju nam onaj sat što su nam uzeli pri ulasku u Grčku tako da imamo dovoljno vremena da nađemo smeštaj. Idemo na ista mesta, isti apartman je slobodan, isti restoran gde ponovo gledamo fudbal, ovoga puta polufinale Argentina - Holandija. Imam problema da ne zaspim, ceo dan smo skitali a još uvek funkcionišem po grčkom vremenu. Odlazimo na spavanje pre produžetaka, svesni da gol samo slučajno može da padne (za neupućene, ostalo 0:0 do kraja).
Ujutru ponovo odlazimo na burek u isti mlečni restoran, ne menjamo tim koji pobeđuje. Pakujemo se, plaćamo i krećemo ka Strumici. O putu kroz zelenu dolinu punu voćnjaka i vinograda već sam pisao 2011. Penjemo se do Strumice obroncima Belasice i ponovo nisam stao da fotografišem dolinu ispod nas. Ulazimo u grad i stajemo da razmenimo evre. Strumica lepše izgleda nego što sam očekivao. Veća je, razvijenija a ima neke elemente mediteranskog šmeka. Jedna od glavnih ulica podeljena je zelenim pojasom sa zasađenim palmama. Sledeći put ćemo provesti više vremena u gradu a sada idemo ka prvom cilju za danas - manastiru u selu Veljusa.
Manastir sv. Bogorodice Veljuse
Za manastir sam saznao preko sajta Travel 2 Macedonia. Saznao sam da je crkva originalna iz 1080. godine i već to mi je bilo dovoljno. U pitanju je inače vizantijski (tj. grčki) manastir što je bitno zbog imena oko koga sam se dosta mučio. Crkva nosi naziv Sv. Marije Milosrdne (na grčkom Elousa). Očigleno je i selo po crkvi dobilo ime a naziv manastira mi više liči na neku kombinaciju nego na zvanični naziv. Što mi naravno ne bi predstavljalo problem da ovo ne pišem...
A onda ulazite u potpuno drugi svet. Takvu transformaciju sredine mislim da nisam doživeo. Sve unutar zidina potpuno je suprotno onome van zidina. Skoro do perfekcije uređen prostor kupao se na jakom jutarnjem suncu. Travnjak uredno podšišan imao je jaku zelenu boju, sve staze su bile uredno popločane, konaci izgrađeni u tradicionalnom stilu i u centru priče prelepa crkva stara skoro hiljadu godina. I skoro apsolutna tišina. Zastao sam nesvesno na ulazu, prosto sam se plašio da bih mogao da poremetim taj prizor. Onda smo polako prošetali stazama, ušli u crkvu i skoro se išunjali napolje. Naravno, fotografisao sam ali položaj sunca nije bio najsrećniji.
Kasnije sam saznao da je manastir od te 1080. godine negde do XIII veka bio samostalan kada postaje podređen atoskom manastiru Ivironu. Grčki monasi su bili u njemu do 1913. kada odlaze noseći sa sobom sve dragocenosti i dokumentaciju, zapalivši crkvu verovatno kao osvetu što su morali da je napuste. Manastir je obnovljen u periodu 1975-1985. kada su izgrađeni konaci i novi zvonik, jedino je crkva ista od samog početka. Malo više o crkvi možete saznati ovde. Mene je građom i izgledom podsetila na crkvu Sv. Andrije u selu Peristera, na Halkidikiju (photo) koja potiče iz skoro istog vremena. Danas u manastiru živi desetak monahinja iz Makedonije, Rumunije, Hrvatske, Rusije i Srbije.
Vraćamo se u Strumicu, drugi cilj je na suprotnoj strani grada. Inače bi pravo od Veljuse izašli na put ka Štipu. Kada sam pravio plan nisam znao koji je od dva puta ka selu bolji, ispostavilo se da su oba sasvim ok.
Kolešinski vodopad
Od Strumice pravo na istok vodi put do susedne Bugarske. Prolazi kroz predivnu i plodnu dolinu između planina Ogražden na severu i Belasice na jugu. Belasica ima pravac pružanja zapad-istok (skoro pravilan) i čini prirodnu granicu Makedonije i Grčke a kasnije Bugarske i Grčke. Na njoj se nalazi tromeđa ove tri države. Njeni šumoviti obronci koji padaju na makedonsku stranu kriju u sebi dva bisera: Smolarski i Kolešinski vodopad. Na nepunih 10km jedan od drugog, oba leže na malim, planinskim rekama, različiti su i oba lepa na svoj način.
Kada smo pre tri godine posetili Smolarski, koji je dalji od Strumice, rekao sam da ćemo obavezno doći i na ovaj drugi. Plašio sam se da i ovo ne ostane samo na rečima ali evo nas ponovo, idemo putem ka Novom Selu gde skrećemo desno i kroz sela Mokrievo i Borisovo dolazimo u selo Kolešino. GPS je pokušao dva puta da nas provede kraćim putem ali mi smo se držali glavnih pravaca što i sada mislim da je pametno. I da završim sa praktičnim savetima. U povratku smo išli drugim putem, nismo se spustili na glavni put ka Bugarskoj već smo išli paralelnim preko sela Bansko, Svidovica i Kukliš (koga interesuje, naći će na karti). Ovaj put je sasvim ok a pri tom je mnogo kraći nego onaj kojim smo došli, plus što se izlazi na petlju ispred Strumice tako da ne morate da ulazite u grad ako ne želite. Svakako ga preporučujem.
Pogled na Kolešino sa platoa gde smo ostavili kola
Evo nas u Kolešinu. Skrećemo uzbrdo i penjemo se uskim ulicama do platoa iznad sela na kome je napravljen restoran, koji na žalost više ne radi, gde ostavljamo kola jer asfalta više nema. Odatle do vodopada vodi makadamski put i uglavnom dobro obeležena staza. Ima nešto više od kilometra šetnje, ne sećam se koliko piše na putokazu ali znam da su smanjili razdaljinu, valjda da ohrabre turiste. Nije naporno ali ponesite vode, posebno u letnje vreme.
Za obilazak vodopada od trenutka kada parkirate kola dok ne sednete ponovo u njih treba minimum 1,5 - 2 sata. Kada ste već tu, šteta je žuriti. Isto toliko treba i za Smolarski, plus put do tamo. Tek da znate, ukoliko planirate. Ja planiram još uvek da letujem u Grčkoj a i na Belasicu ću jednom da se ispenjem...
Idemo dalje, za Srbiju. Ponovo isti pravac kao pre tri godine - Radoviš, Štip, Sveti Nikole, Kumanovo. Ovoga puta ne svraćamo nigde, dosta vremena smo potrošili. Deo puta sa kaldrmom oko Štipa je u međuvremenu asfaltiran. Ima malo lošeg puta ispred Kumanova ali ako krenete na ovu stranu nema razloga da se vraćate na autoput.
Поздрави од Македонија!
Fotografije 2014
Fotografije 2011
Zorane, fina priča! Ali ne mogu da verujem, monasi koji su održavali i srodili se sa tim manastirom da ga zapale?!? Ccccccc... Jezivo, ako je istina.
ОдговориИзбришиJoš jedan sjajan tekst. Jedan od onih zbog kojih odmah otvaram blog kad vidim da na njemu ima nešto novo :)
ОдговориИзбришиPosebno mi se svideo deo teksta o manastiru.
Hvala na lepim rečima! :)
ОдговориИзбришиTo za paljenje sam pročitao ali nisam našao više podataka. Ko zna šta se sve dešavalo te ratne 1913...